Autorka bloga "Čarobni svet reči" , Vladislava Milovanović otkriva kako je nastao blog, u čemu pronalazi inspiraciju i kakvi su njeni planovi za budućnost kada je u pitanju ovaj jedinstveni blog.
Razgovarala: M. Stanković
Kada je i kako nastao blog "Čarobni svet reči" ? Koja je bila ideja?
-Blog je nastao u februaru ove godine. Najpre sam se prijavila na konkurs za posao u jednom domaćem onlajn lifestyle portalu, međutim pošto nisam prihvaćena, odlučila sam da napravim nešto za sebe jer je moja jedina želja i jedini cilj bio da pišem o stvarima i ljudima koje volim i koji me inspirišu i tako podstaknem i čitaoce na pozitivne promene. I upravo to je bila ideja vodilja- predstavljanje talentovanih ljudi iz svih oblasti umetničkog izražavanja i kulture jer su, čini mi se, upravo te oblasti u medijima sve više zapostavljene, a u pojedinim medijima gotovo da ih i nema.
U čemu pronalaziš inspiraciju za svoje tekstove, a kako biraš ljude koje ćeš intervjuisati?
-Pretpostavljam da će zvučati kao fraza, ali inspiracija je svuda oko nas, u svakodnevnom životu. Samo što ljudi koji pišu, fotografišu, slikaju ili se bave bilo kojom umetničkom profesijom, na neke stvari gledaju iz nešto drugačijeg ugla nego što to čine drugi ljudi i zaista vide stvari koje drugi često i ne primećuju. Što se tiče ljudi, biram ljude koji me inspirišu i koji svojim životom i delom zaista mogu biti pravi uzori mladima. U najkraćem, ljude koji imaju šta da kažu, a čija sama dela govore za sebe.
Često postavljaš pitanje u čemu pronalazimo inspiraciju i sreću u okviru svog mikrokosmosa, a kakav bi bio tvoj odgovor na isto?
-Inspirišu me knjige, tekstovi iz različitih magazina, filmovi, predstave, muzika, putovanja... gotovo sve. A za sreću mi je zaista dovoljno malo i to znaju svi meni bliski ljudi. Sreća je kad se probudim sa novom idejom za tekst na blogu , kada me dočeka novi broj omiljenog magazina na stolu, kada prošetam psa pored reke, kada odem u neki grad koji mi je posebno drag ili iznova čitam omiljene knjige.
Kada si se zaljubila u pisanje, kako je izgledao tvoj put?
-Pišem od trećeg razreda osnovne škole, dakle punih 14 godina. Najpre sam pisala poeziju i učestvovala na različitim festivalima i u svom gradu, a 2007. i na poznatom dečjem "Vitez festivalu" u Beogradu. Potom sam otkrila i prozu, počela sam da pišem kratke priče i eseje. Pisanje je nekako oduvek bilo deo mog života. Iskreno, tokom većeg dela svog detinjstva bila sam veoma usamljena budući da nisam bila preterano popularna među vršnjacima niti imala mnogo prijatelja, a pisanje je bilo najbolji način da se oslobodim svih negativnih emocija, ali i da sve svoje emocije negde izrazim. Čitajući i pišući imala sam uvek osećaj da nisam sama i počela sam na neki način bolje da razumem svet oko sebe, a i sebe. Počela sam da upoznajem sebe shvatajući svakim danom da sam izabrala pravi put.
Studiraš književnost, ali poznato je da želiš da se baviš novinarstvom. Od kada datira ljubav prema novinarstvu, kada si otkrila da je to ono što želiš kao svoje buduće zanimanje?
- Iskreno, novinarstvo nikada nisam doživljavala kao nešto čime ću se baviti u životu. Iako sam kao mala pravila svoj časopis i igrala se svoje emisije, kasnije me je pisanje odvelo na neku drugu stranu, pa sam tokom srednje škole želela da upišem svetsku književnost. U osnovnoj školi čitala sam književni časopis za decu "Vitez", časopis za devojčice "Lili" , kasnije časopise iz edicije "Družina znanja": I zaista, moja porodica vodila je računa o tome da se razvijam u pravom smeru. Gledala sam isključivo Kanal D , sećam se da mi je omiljena emisija bila "Bum tras", kasnije "Smucalice" na Happy Tv. Tada mi se svidelo to istraživanje kulturnih manifestacija, gradskih dešavanja, razgovori sa različitim ljudima... Tek u srednjoj školi počela sam da čitam celebrity nedeljnike ( "Story" , "Gloriju" "Hello"), a kada sam otkrila "Elle" i " Graziu", tada jedine modne magazine kod nas, potpuno sam se zaljubila u modno novinarstvo. Ali opet, najviše me je zanimala književnost. Na trećoj godini fakulteta upisala sam novinarski kurs koji je organizovala Color Press Group u Novom Sadu i tada shvatila da je to to. Putovala sam svakog vikenda iz Kragujevca u Novi Sad, budila se oko pola 4 ujutru entuzijastična i srećna Kada shvatiš da nešto radiš sa neopisivom ljubavlju i posvećenošću, a uz sve to imaš priliku da učiš od ljudi koji su zaista najbolji u svojoj profesiji ( u ovom slučaju, novinarstvu) kao što su Robert Čoban, Mira Pantoš, Marina Kosanović, Aleksandar Filipović, Jelena Bačić Alimpić, Snežana Dakić, Duška Jovanić, Vesna de Vinča, Bora Otić, Nadežda Jokić, Lidija Ćulibrk, Jasmina Ubiparip, Aida Bajazet i mnogi drugi, to je zaista privilegija. Nakon toga, posvetila sam se obrazovanju, ali je ove godine, sasvim spontano, nastao ovaj blog.
Kakav savet bi ti mogla da daš mladima koji sebe u budućnosti vide u ovoj profesiji ili pak u nekom obliku umetničkog izražavanja?
- Nažalost, ne možemo reći da su u našoj zemlji na ceni prave vrednosti, ali još uvek verujem da ljubavlju, napornim radom i upornošću možemo uspeti. Najvažnije je da upoznate sebe i zaista se pronađete u nekoj oblasti, a onda sledi naporan rad i usavršavanje. Uspeh preko noći je nemoguć iako nam to neretko mediji serviraju. Ukoliko želite trajan uspeh, potrebno je mnogo vremena, učenja i rada na sebi.
Da li imaš uzore?
-Imam uzore i ne smatram da je to loše ili da "ubija" autentičnost, naprotiv. Mislim da bi trebalo imati uzore kako bismo težili da budemo sve bolji. Kada je u pitanju tv novinarstvo, to je Vesna Dedić, a uzor mi je i Anita Lazić, urednica jednog od, po mom mišljenju, najkvalitetnijih magazina na našim prostorima, magazina "Aha". Kada je reč o kolumnama, sviđa mi se stil Žane Poliakov i Lune Lu.
Razgovarala: M. Stanković
Kada je i kako nastao blog "Čarobni svet reči" ? Koja je bila ideja?
-Blog je nastao u februaru ove godine. Najpre sam se prijavila na konkurs za posao u jednom domaćem onlajn lifestyle portalu, međutim pošto nisam prihvaćena, odlučila sam da napravim nešto za sebe jer je moja jedina želja i jedini cilj bio da pišem o stvarima i ljudima koje volim i koji me inspirišu i tako podstaknem i čitaoce na pozitivne promene. I upravo to je bila ideja vodilja- predstavljanje talentovanih ljudi iz svih oblasti umetničkog izražavanja i kulture jer su, čini mi se, upravo te oblasti u medijima sve više zapostavljene, a u pojedinim medijima gotovo da ih i nema.
U čemu pronalaziš inspiraciju za svoje tekstove, a kako biraš ljude koje ćeš intervjuisati?
-Pretpostavljam da će zvučati kao fraza, ali inspiracija je svuda oko nas, u svakodnevnom životu. Samo što ljudi koji pišu, fotografišu, slikaju ili se bave bilo kojom umetničkom profesijom, na neke stvari gledaju iz nešto drugačijeg ugla nego što to čine drugi ljudi i zaista vide stvari koje drugi često i ne primećuju. Što se tiče ljudi, biram ljude koji me inspirišu i koji svojim životom i delom zaista mogu biti pravi uzori mladima. U najkraćem, ljude koji imaju šta da kažu, a čija sama dela govore za sebe.
Često postavljaš pitanje u čemu pronalazimo inspiraciju i sreću u okviru svog mikrokosmosa, a kakav bi bio tvoj odgovor na isto?
-Inspirišu me knjige, tekstovi iz različitih magazina, filmovi, predstave, muzika, putovanja... gotovo sve. A za sreću mi je zaista dovoljno malo i to znaju svi meni bliski ljudi. Sreća je kad se probudim sa novom idejom za tekst na blogu , kada me dočeka novi broj omiljenog magazina na stolu, kada prošetam psa pored reke, kada odem u neki grad koji mi je posebno drag ili iznova čitam omiljene knjige.
Kada si se zaljubila u pisanje, kako je izgledao tvoj put?
-Pišem od trećeg razreda osnovne škole, dakle punih 14 godina. Najpre sam pisala poeziju i učestvovala na različitim festivalima i u svom gradu, a 2007. i na poznatom dečjem "Vitez festivalu" u Beogradu. Potom sam otkrila i prozu, počela sam da pišem kratke priče i eseje. Pisanje je nekako oduvek bilo deo mog života. Iskreno, tokom većeg dela svog detinjstva bila sam veoma usamljena budući da nisam bila preterano popularna među vršnjacima niti imala mnogo prijatelja, a pisanje je bilo najbolji način da se oslobodim svih negativnih emocija, ali i da sve svoje emocije negde izrazim. Čitajući i pišući imala sam uvek osećaj da nisam sama i počela sam na neki način bolje da razumem svet oko sebe, a i sebe. Počela sam da upoznajem sebe shvatajući svakim danom da sam izabrala pravi put.
Studiraš književnost, ali poznato je da želiš da se baviš novinarstvom. Od kada datira ljubav prema novinarstvu, kada si otkrila da je to ono što želiš kao svoje buduće zanimanje?
- Iskreno, novinarstvo nikada nisam doživljavala kao nešto čime ću se baviti u životu. Iako sam kao mala pravila svoj časopis i igrala se svoje emisije, kasnije me je pisanje odvelo na neku drugu stranu, pa sam tokom srednje škole želela da upišem svetsku književnost. U osnovnoj školi čitala sam književni časopis za decu "Vitez", časopis za devojčice "Lili" , kasnije časopise iz edicije "Družina znanja": I zaista, moja porodica vodila je računa o tome da se razvijam u pravom smeru. Gledala sam isključivo Kanal D , sećam se da mi je omiljena emisija bila "Bum tras", kasnije "Smucalice" na Happy Tv. Tada mi se svidelo to istraživanje kulturnih manifestacija, gradskih dešavanja, razgovori sa različitim ljudima... Tek u srednjoj školi počela sam da čitam celebrity nedeljnike ( "Story" , "Gloriju" "Hello"), a kada sam otkrila "Elle" i " Graziu", tada jedine modne magazine kod nas, potpuno sam se zaljubila u modno novinarstvo. Ali opet, najviše me je zanimala književnost. Na trećoj godini fakulteta upisala sam novinarski kurs koji je organizovala Color Press Group u Novom Sadu i tada shvatila da je to to. Putovala sam svakog vikenda iz Kragujevca u Novi Sad, budila se oko pola 4 ujutru entuzijastična i srećna Kada shvatiš da nešto radiš sa neopisivom ljubavlju i posvećenošću, a uz sve to imaš priliku da učiš od ljudi koji su zaista najbolji u svojoj profesiji ( u ovom slučaju, novinarstvu) kao što su Robert Čoban, Mira Pantoš, Marina Kosanović, Aleksandar Filipović, Jelena Bačić Alimpić, Snežana Dakić, Duška Jovanić, Vesna de Vinča, Bora Otić, Nadežda Jokić, Lidija Ćulibrk, Jasmina Ubiparip, Aida Bajazet i mnogi drugi, to je zaista privilegija. Nakon toga, posvetila sam se obrazovanju, ali je ove godine, sasvim spontano, nastao ovaj blog.
Kakav savet bi ti mogla da daš mladima koji sebe u budućnosti vide u ovoj profesiji ili pak u nekom obliku umetničkog izražavanja?
- Nažalost, ne možemo reći da su u našoj zemlji na ceni prave vrednosti, ali još uvek verujem da ljubavlju, napornim radom i upornošću možemo uspeti. Najvažnije je da upoznate sebe i zaista se pronađete u nekoj oblasti, a onda sledi naporan rad i usavršavanje. Uspeh preko noći je nemoguć iako nam to neretko mediji serviraju. Ukoliko želite trajan uspeh, potrebno je mnogo vremena, učenja i rada na sebi.
Da li imaš uzore?
-Imam uzore i ne smatram da je to loše ili da "ubija" autentičnost, naprotiv. Mislim da bi trebalo imati uzore kako bismo težili da budemo sve bolji. Kada je u pitanju tv novinarstvo, to je Vesna Dedić, a uzor mi je i Anita Lazić, urednica jednog od, po mom mišljenju, najkvalitetnijih magazina na našim prostorima, magazina "Aha". Kada je reč o kolumnama, sviđa mi se stil Žane Poliakov i Lune Lu.
