ZABORAVIĆEMO

Kad nisi pored mene, onda sam ja negde u prostranstvima tvog pogleda. Izgubljena u daljinama poznatim samo nama i to je trenutak kada osećam da krv teče kroz moje vene. Jedini trenutak u kom nisam sama.

Noću, kada se pitam da li si priviđenje i kada mi srce ne da da zaspim ne znam da li si ikada i bio tu, onako sasvim, ili želim usne koje su snoviđenje...

I šta imam od misli o tebi?! Ponovni susret koji me približava sebi ili još jednu noć bez spokoja... Ti i ne znaš koliko sam tvoja dok misliš o budućnosti pokušavajući da zaboraviš... Sve.

I misliš, zaboravićeš. Reći ćeš da si sasvim srećan jednog dana. Zaboravićeš i malu sobu, i šaputanja ispod jorgana i pesme, i noći, i slike i svoj život pre i svoj život posle nas.

Zaboravićeš jer više neću dolaziti u pravi čas, smejati se tvojim šalama, zvati te pravim imenom, ljubiti kao dete na ulici bilo da je noć ili dan, niti ti nežno ljubiti rame pre nego utoneš u san.

Mislim, zaboraviću i ja. Boje tvojih očiju I poglede kad si tužan ili srećan Zaboraviću jer neću znati koji je dan I više neću imati razloga da te čekam. A sve drugo, baš sve drugo, biće isto kao nekad.

Neki drugi će se voleti u maloj sobi i šaputati ispod jorgana, imati svoje pesme, biti stvarno srećni na kraju jednog januarskog dana, šetati našim ulicama nesvesni da će, možda, kao i mi, morati da zaborave. Pa ipak, sigurno će još neko vreme jedno drugom u mislima da borave, nemajući pojma o tome šta ih čeka, šta dolazi, i shvatiće kasno da je stvarno bila sreća, baš zato što prolazi.

I taj krug se život zove. Jer... mi, ljudi, uvek sanjamo iste snove, uvek nas iste stvari bole... Svi smo mi tako različiti, a toliko isti...

I uvek je “moglo sve drugačije”, ali nije. I šta čoveku preostaje sem da bol krije, da mu doživotno “ništa nije” i da čeka neki početak novi ili kraj... Ali, šta je život u kom ne postoje snovi i da li je u zaboravu stvarno spas?

U ime tih snova, i večeras ću gledati zvezde i misliti na nas. Sve do časa kada utonem u san. San koji više liči na javu jer nas više ni u njemu nema. Ali, zašto tražiti krivca kad dobro smo znali šta se sprema...

Reći ćeš- Da, ali tada je to bilo potpuno nevažno... Možda tebi, jer imaćeš nekog da te grli snažno, da ti govori moje reči... A do tada ćeš zaboraviti i vašu sreću ništa neće moći da spreči....

A možda i meni postane svejedno... Onda kad zaboravim da smo bili jedno i napokon shvatim da sve prolazi... Onda kad nađem snage da ti kažem Hvala za sve što je bilo i za sve što dolazi I okrenem se zauvek na svoju stranu jastuka i Sveta. Jer...gde god nas dalje nosili vetrovi bili smo i ostali različiti svetovi, zar ne?

I ne bih da ti kažem ništa za kraj jer ne podnosim rastanke. Ti ionako nećeš razumeti da je svaki naš susret bio jedan mali rastanak. Korak bliže kraju. Nikada nisam znala da li ću te i kada ponovo videti.

Zaboravićemo. Svako obećanje, svako osećanje, svako “još jednom” i “poslednji put” svako nadanje, svaki trenutak od vremena ukraden i otkinut, svako napisano slovo.

I krenućemo sami. Svako svojim putem. Ispočetka. Ponovo. Za svojim snom. Za svojom srećom. Veruj mi, bićemo srećni. Jer...zaboravićemo! Znam, ljubili smo se kao da je poslednji put i voleli kao da imamo samo jednu noć... Želeli beskrajno iako ne smemo, iako nikad nismo ni smeli... Ali, veruj: Zaboravićemo.... Zaboravićemo!

Vladica Mi