Poznata novinarka i spisateljica, prepoznatljivo lice RTS-a, Vesna Dedić , ističe da i posle više od dve decenije bavljenja novinarstvom i dalje ima određene ideale, kao i to da svoju, sada već kultnu emisiju "Balkanskom ulicom" radi sa podjednakim entuzijazmom kao što od nedavno, piše i svoje veoma čitane romane koje volimo. Vesna priznaje da od svojih sagovornika u emisiji ne uči, ali da joj razgovor sa njima često pomaže da lakše sabere svoje misli i osećanja. U ovom intervjuu otkriva i to čime su zapravo inspirisani svi njeni romani, šta za nju predstavlja sreća i da li je uspela da je pronađe.
Više od 20 godina bavite se novinarstvom, a već nekoliko godina i pišete. Koji od ovih kreativnih poslova radite sa više entuzijazma, koji Vas više ispunjava, a koji smatrate, na neki način, društveno odgovornijim?
Lepa reč...entuzijazam. Ja sam valjda skovana tako da sve radim sa entuzijazmom ili ne radim. Bilo da je reč o emisiji, pisanju romana, spremanju kuće ili provodu. Odgovorna sam uvek samo sebi i svojim ciljevima i nikada nisam sebe smatrala društveno odgovornom osim u onome u čemu sam odgovorna i detetu, i prijateljima i publici i čitaocima, a to je: da ih nikada ne lažem i da im ne trošim vreme na gluposti.
Nedavno je organizovan konkurs za fotografiju najlepšeg zagrljaja inspirisan vašim romanom "Zagrli me", na inicijativu brojnih čitateljki. Iako živimo u vremenu u kome se čini da emocije baš i nisu "u modi", da li mislite da je potreba za zagrljajem i uopšte za bliskošću, ipak ona suštinska potreba svakoga od nas? I da li ponekad potrebu za emocijama "maskiramo" hvaleći se onim što materijalno posedujemo?
Potreba za zagrljajem je suštinska ljudska potreba. Onog trenutka kada prestanemo da se grlimo sa detetom, prijateljima, partnerom, počinje vreme udaljavanja. I umesto da to priznamo sami sebi, mi nedostatak zagrljaja pokušavamo da kompenzujemo praznim pričama, materijalnim vrednostima, prekovremenim radom... Tužno je videti npr. Knez Mihailovu ulicu u Beogradu bez parova koji se drže za ruke. Tužno je gledati ka ulazima u beogradske kafane i klubove kroz koje ulaze devojke i mladići kojima su ruke okupirane torbama, mobilnim telefonima i privescima od kola. Bračni parovi šetaju razdvojeni i mračni umesto kao u vreme mog odrastanja kada su sve mame držale naše očeve ispod ruke. Nikada nisam videla svoju majku da ide ulicom razdvojena od oca. I kada shvatim da se sa partnerom ne držim za ruku dok idem ulicom ili dok gledamo kod kuće neki film, znam da je vreme za "zbogom".
Više od 20 godina bavite se novinarstvom, a već nekoliko godina i pišete. Koji od ovih kreativnih poslova radite sa više entuzijazma, koji Vas više ispunjava, a koji smatrate, na neki način, društveno odgovornijim?
Lepa reč...entuzijazam. Ja sam valjda skovana tako da sve radim sa entuzijazmom ili ne radim. Bilo da je reč o emisiji, pisanju romana, spremanju kuće ili provodu. Odgovorna sam uvek samo sebi i svojim ciljevima i nikada nisam sebe smatrala društveno odgovornom osim u onome u čemu sam odgovorna i detetu, i prijateljima i publici i čitaocima, a to je: da ih nikada ne lažem i da im ne trošim vreme na gluposti.
Nedavno je organizovan konkurs za fotografiju najlepšeg zagrljaja inspirisan vašim romanom "Zagrli me", na inicijativu brojnih čitateljki. Iako živimo u vremenu u kome se čini da emocije baš i nisu "u modi", da li mislite da je potreba za zagrljajem i uopšte za bliskošću, ipak ona suštinska potreba svakoga od nas? I da li ponekad potrebu za emocijama "maskiramo" hvaleći se onim što materijalno posedujemo?
Potreba za zagrljajem je suštinska ljudska potreba. Onog trenutka kada prestanemo da se grlimo sa detetom, prijateljima, partnerom, počinje vreme udaljavanja. I umesto da to priznamo sami sebi, mi nedostatak zagrljaja pokušavamo da kompenzujemo praznim pričama, materijalnim vrednostima, prekovremenim radom... Tužno je videti npr. Knez Mihailovu ulicu u Beogradu bez parova koji se drže za ruke. Tužno je gledati ka ulazima u beogradske kafane i klubove kroz koje ulaze devojke i mladići kojima su ruke okupirane torbama, mobilnim telefonima i privescima od kola. Bračni parovi šetaju razdvojeni i mračni umesto kao u vreme mog odrastanja kada su sve mame držale naše očeve ispod ruke. Nikada nisam videla svoju majku da ide ulicom razdvojena od oca. I kada shvatim da se sa partnerom ne držim za ruku dok idem ulicom ili dok gledamo kod kuće neki film, znam da je vreme za "zbogom".
Potraga za srećom osnovni je motiv Vaših romana, ali i tema o kojoj razgovarate sa svojim sagovornicima u emisiji "Balkanskom ulicom". Iz ličnog, ali i iz iskustava svojih sagovornika, da li možete reći da postoji "recept" za sreću?
Ne postoji. Niti je tačno da "sreću čine male stvari" niti je sreća "para puna vreća". Iste stvari ljude čine tužnim, ali sreća je vrlo individualna stvar i ono najstrašnije je to što je sreća samo trenutak. Ne postoji srećan život, postoje samo periodi spokoja između perioda tuge i nemira.
Da li inspiraciju za junake svojih romana pronalazite najčešće u svom okruženju?
Moje okruženje su i moji prijatelji i poznanici, ljudi koje slučajno sretnem u lokalnom kafiću, moji sagovornici, ljudi koji pišu svoje ispovesti na raznim forumima...Ali, najčešće su mi inspiracija pojave koje uočavam, fenomeni, navike, a manje ljudi i događaji.
Kada biste dobili priliku da neki od Vaših romana bude ekranizovan, koji bi to roman najpre bio i zbog čega?
Već je urađena dramatizacija i napisan scenario za tv seriju "Zauvek u srcu" po romanima iz triologije koju čine romani "Zauvek u srcu", "Sunce meni, sunce tebi" i "Ti si meni sve". Čeka se realizacija. Ali, najviše bih volela da se u srpsko-crnogorskoj koprodukciji snimi film po romanu "Pola duše".
Jednom prilikom izjavili ste da sagovornike za svoju emisiju birate tako što pozivate one ljude u čijem pogledu primetite da im se nešto važno i lepo, tužno i poučno desilo u životu, te da svakako imaju šta da kažu. Da li Vam se nekad ipak desilo da razgovor sa nekim sagovornikom ne protekne onako kako ste očekivali, da je neki od sagovornika ostavio znatno lošiji, ili pak, mnogo bolji utisak od očekivanog? Da li ste od nekog od sagovornika i sami dosta naučili?
Nikada mi se nije desilo da me sagovornik razočara, ali jeste da me iznenadi. Svaki čovek ima životnu priču koja može biti zanimljiva ako ga novinar, kao dobar skretničar, vodi kroz tok srećnih i tužnih događaja koji su mu obeležili život. Od sagovornika ne učim, već prosto neke svoje misli i osećanja bolje saberem nakon razgovora sa svakim od njih.
Koji je najsrećniji, a koji najtužniji trenutak u vašem životu, pitanje je koje redovno postavljate svojim sagovornicima u emisiji, a kako bi glasio Vaš odgovor na isto?
Vrlo jednostavan. Najsrećniji trenutak bio je kada sam rodila Lenku i prvi put je zagrlila, a najtužniji kada sam poslednji put zagrlila svog pokojnog oca.
Da li i nakon više od dve decenije rada u medijima, i dalje imate neke ideale i verujete da se neke stvari mogu promeniti na bolje?
Duboko verujem u to i to je jedini razlog koji me tera da i dalje pišem i snimam emisije.
Нема коментара:
Постави коментар