Sreća je zapravo zbir malih sreća, trenutaka koji nas učine neopisivo radosnim i koji, nažalost, ili možda, na sreću, ne traju dugo... Čujem ovu rečenicu od jedne od svojih omiljenih spisateljica u najdražoj talk show emisiji i počinjem, što svesno, što nesvesno, da razmišljam na ovu temu. Toliko sam važnih trenutaka i intimnih životnih priča "ispričala" na ovom blogu. Nisam mogla da izostavim onu najlepšu, meni najdražu priču o sreći, onu koja zaokuplja moju pažnju gotovo čitave godine, vraća mi osmeh na lice, ispunjava dušu samo najčistijim emocijama...
Čini mi se da u trenucima kada imamo sve- savršeno nam "ide" na poslu, imamo jaku emotivnu vezu, odlične odnose sa porodicom i prijateljima i apsolutno sve čega se "uhvatimo" izađe na dobro, nismo sasvim u stanju da prepoznamo sreću. Nismo je svesni. Svi smo mi skloni da i kada u našem životu sve funkcioniše savršeno, pronađemo neki "kvar". Drugi, pak, previše "upadnu" u rutinu i ne primete kada neke stvari počnu da izmiču kontroli. Nižu se dani, usponi i padovi, nesuglasice i radosti, prekidi i sastanci, radosti i tuge, ogovaranja, problemi, strahovi, nadanja i lutanja... I u svemu tome zaboravimo da cenimo vrednost jednog trenutka. Zašto? Iz ličnog iskustva, zato što neprestano "jurimo" za različitim stvarima i sigurno ste milion puta i sami čuli i izgovorili rečenicu "Još samo da..... ( položim taj ispit, dobijem posao, započnem ili završim nešto) i biću napokon srećna/srećan..." Kakvo zavaravanje....
Iz neprestane borbe za egzistenciju ali i ispunjavanje raznih hirova, ličnih ili tuđih očekivanja, iz "zimskog sna" u koji upadnemo verujući da se borimo za veoma važne i neodložne stvari, dešava se da nas prene jedan POLJUBAC, ZAGRLJAJ, STISAK RUKE, POGLED ili OSMEH. Neprimetne, često beznačajne ( jer ih uzimamo zdravo za gotovo i podrazumevamo) , ali zapravo najvažnije stvari koje životu daju SMISAO.
I kad nas taj neki poseban pogled ili osmeh "probudi", više ništa nije isto. Kao da vreme stane. I dalje vidimo isto što i ranije, i dalje se zalažemo za iste stvari, ispunjavamo svoje obaveze i hodamo kroz život, samo malo drugačije postavimo prioritete, odnosno, nečemu počnemo da dajemo veći, a nečemu manji značaj. Verovatno ćete ovih dana biti "bombardovani" i zatrpani tekstovima slične tematike, ali tema SREĆE je izuzetno važna. Zapitajte se šta je ono što pamtite u životu! Sigurna sam da vam je jedan zagrljaj , neki poljubac , trenutak kada vas je neko toliko mnogo zasmejao ili ste vi nekoga obradovali i izmamili osmeh na njegovom licu ostao u mnogo lepšem sećanju u odnosu na trenutak kada ste kupili neke cipele ili haljinu, prošli uspešno intervju za posao, itd. Tačnije, neke druge stvari vam možda uopšte nisu ostale u sećanju. Ali mogu da se kladim da trenutak najlepšeg zagrljaja koji pamtite možete da oživite i danas. Ili trenutke kada ste se do besvesti smejali sa prijateljima. Poljupce. Osmehe. Neke oči. Neke izgovorene i neizgovorene reči. Neka posebna ćutanja ispod jorgana ili pod zvezdanim nebom iznad nekog parka. Neko leto provedeno sa porodicom. Neki poklon koji vas je obradovao ili kojim ste obradovali dragu osobu. Neki leptirići u stomaku....
I da, kad smo kod "leptirića".... Znate na koji osećaj mislim.... Stidljivo čak i pišem o tome. I ne znam to da objasnim. Kad bih barem mogla da fotografijom zabeležim i "zaledim" trenutak te čiste sreće... Ali, to je nešto neuhvatljivo... kao iluzija... kao san. Ne znam za vaše, ali mene su ovi moji "leptirići u stomaku" promenili. Prijatelji kažu, na bolje. Kažu kako sam tolerantnija, više slušam, bolje razumem, sve radim sa lakoćom, ali nešto najlepše štu su mi ove godine rekli jeste da se mnogo više smejem. Tačnije, da dugo nisu videli tako iskren osmeh na mom licu. To me je obradovalo, ali i zabrinulo. Zar je moguće da mi se ranije samo činilo da sam srećna? Iskreno ću vam reći, na to nemam pravi odgovor ni danas. Kako god, ne znam da li postoji veća sreća, ali definitivno sam saglasna sa rečenicom da je sreća zbir nekih neprocenjivih trenutaka. Sreća je samo trenutak. Treneri ličnog razvoja bi rekli, stanje duha. I ja sam toliko pisala o tome i ne mogu da kažem da ta tvrdnja nije tačna. Međutim, morate proči kroz određenu transformaciju, kroz neki životni "pad" ili " polet" kako biste do tog stanja duha došli. Od trenutka kada sam sreću dragog bića počela da stavljam ispred svoje, od kad moj osmeh pravi taj drugi osmeh i od kad volim sebe jer sam voljena i u tim jednim očima, sreća jeste stanje mog duha. Naravno, ne može nam niko doneti ni pokloniti sreću ako je nemamo. Ali prelepo je kada nečija sreća izaziva našu sreću , kada joj je jedan od razloga.
Da se vratimo na njegovo veličanstvo- TRENUTAK. Prisutnost. Sada. Na onu čistu sreću kada vaš osmeh izmami nečiji i suprotno, kada se kao slučajno dodirnete, kada se kao malo dete radujete ponovnom susretu i brojite dane do istog, kada pričate očima ili jednostavno ćutite, ali u onoj tišini koja nije neprijatna, kada pažljivo i sa neobjašnjivim uzbuđenjem birate nešto što će obradovati nekog koga volite ili gledate nekog kako bezbrižno i srećno pored vas diše... Sreća koju sam upoznala nedavno. Ne znam da li da žalim što se nisam sa takvom srećom susrela ranije ili da budem zahvalna što mi se dogodila. Ipak, biram da budem zahvalna jer na taj način prizivam još bezbroj takvih trenutaka u svoj život.
Želim vam da u godini pred nama i svakoj sledećoj, napravite milion trenutaka za pamćenje, malih ludosti sa svojim prijateljima, trenutaka harmonije sa svojom porodicom, nezaboravnih trenutaka sa voljenom osobom i mnogo poljubaca, osmeha i zagrljaja, jer toga nekako nikad sasvim dovoljno!
Čini mi se da u trenucima kada imamo sve- savršeno nam "ide" na poslu, imamo jaku emotivnu vezu, odlične odnose sa porodicom i prijateljima i apsolutno sve čega se "uhvatimo" izađe na dobro, nismo sasvim u stanju da prepoznamo sreću. Nismo je svesni. Svi smo mi skloni da i kada u našem životu sve funkcioniše savršeno, pronađemo neki "kvar". Drugi, pak, previše "upadnu" u rutinu i ne primete kada neke stvari počnu da izmiču kontroli. Nižu se dani, usponi i padovi, nesuglasice i radosti, prekidi i sastanci, radosti i tuge, ogovaranja, problemi, strahovi, nadanja i lutanja... I u svemu tome zaboravimo da cenimo vrednost jednog trenutka. Zašto? Iz ličnog iskustva, zato što neprestano "jurimo" za različitim stvarima i sigurno ste milion puta i sami čuli i izgovorili rečenicu "Još samo da..... ( položim taj ispit, dobijem posao, započnem ili završim nešto) i biću napokon srećna/srećan..." Kakvo zavaravanje....
Iz neprestane borbe za egzistenciju ali i ispunjavanje raznih hirova, ličnih ili tuđih očekivanja, iz "zimskog sna" u koji upadnemo verujući da se borimo za veoma važne i neodložne stvari, dešava se da nas prene jedan POLJUBAC, ZAGRLJAJ, STISAK RUKE, POGLED ili OSMEH. Neprimetne, često beznačajne ( jer ih uzimamo zdravo za gotovo i podrazumevamo) , ali zapravo najvažnije stvari koje životu daju SMISAO.
I kad nas taj neki poseban pogled ili osmeh "probudi", više ništa nije isto. Kao da vreme stane. I dalje vidimo isto što i ranije, i dalje se zalažemo za iste stvari, ispunjavamo svoje obaveze i hodamo kroz život, samo malo drugačije postavimo prioritete, odnosno, nečemu počnemo da dajemo veći, a nečemu manji značaj. Verovatno ćete ovih dana biti "bombardovani" i zatrpani tekstovima slične tematike, ali tema SREĆE je izuzetno važna. Zapitajte se šta je ono što pamtite u životu! Sigurna sam da vam je jedan zagrljaj , neki poljubac , trenutak kada vas je neko toliko mnogo zasmejao ili ste vi nekoga obradovali i izmamili osmeh na njegovom licu ostao u mnogo lepšem sećanju u odnosu na trenutak kada ste kupili neke cipele ili haljinu, prošli uspešno intervju za posao, itd. Tačnije, neke druge stvari vam možda uopšte nisu ostale u sećanju. Ali mogu da se kladim da trenutak najlepšeg zagrljaja koji pamtite možete da oživite i danas. Ili trenutke kada ste se do besvesti smejali sa prijateljima. Poljupce. Osmehe. Neke oči. Neke izgovorene i neizgovorene reči. Neka posebna ćutanja ispod jorgana ili pod zvezdanim nebom iznad nekog parka. Neko leto provedeno sa porodicom. Neki poklon koji vas je obradovao ili kojim ste obradovali dragu osobu. Neki leptirići u stomaku....
I da, kad smo kod "leptirića".... Znate na koji osećaj mislim.... Stidljivo čak i pišem o tome. I ne znam to da objasnim. Kad bih barem mogla da fotografijom zabeležim i "zaledim" trenutak te čiste sreće... Ali, to je nešto neuhvatljivo... kao iluzija... kao san. Ne znam za vaše, ali mene su ovi moji "leptirići u stomaku" promenili. Prijatelji kažu, na bolje. Kažu kako sam tolerantnija, više slušam, bolje razumem, sve radim sa lakoćom, ali nešto najlepše štu su mi ove godine rekli jeste da se mnogo više smejem. Tačnije, da dugo nisu videli tako iskren osmeh na mom licu. To me je obradovalo, ali i zabrinulo. Zar je moguće da mi se ranije samo činilo da sam srećna? Iskreno ću vam reći, na to nemam pravi odgovor ni danas. Kako god, ne znam da li postoji veća sreća, ali definitivno sam saglasna sa rečenicom da je sreća zbir nekih neprocenjivih trenutaka. Sreća je samo trenutak. Treneri ličnog razvoja bi rekli, stanje duha. I ja sam toliko pisala o tome i ne mogu da kažem da ta tvrdnja nije tačna. Međutim, morate proči kroz određenu transformaciju, kroz neki životni "pad" ili " polet" kako biste do tog stanja duha došli. Od trenutka kada sam sreću dragog bića počela da stavljam ispred svoje, od kad moj osmeh pravi taj drugi osmeh i od kad volim sebe jer sam voljena i u tim jednim očima, sreća jeste stanje mog duha. Naravno, ne može nam niko doneti ni pokloniti sreću ako je nemamo. Ali prelepo je kada nečija sreća izaziva našu sreću , kada joj je jedan od razloga.
Da se vratimo na njegovo veličanstvo- TRENUTAK. Prisutnost. Sada. Na onu čistu sreću kada vaš osmeh izmami nečiji i suprotno, kada se kao slučajno dodirnete, kada se kao malo dete radujete ponovnom susretu i brojite dane do istog, kada pričate očima ili jednostavno ćutite, ali u onoj tišini koja nije neprijatna, kada pažljivo i sa neobjašnjivim uzbuđenjem birate nešto što će obradovati nekog koga volite ili gledate nekog kako bezbrižno i srećno pored vas diše... Sreća koju sam upoznala nedavno. Ne znam da li da žalim što se nisam sa takvom srećom susrela ranije ili da budem zahvalna što mi se dogodila. Ipak, biram da budem zahvalna jer na taj način prizivam još bezbroj takvih trenutaka u svoj život.
Želim vam da u godini pred nama i svakoj sledećoj, napravite milion trenutaka za pamćenje, malih ludosti sa svojim prijateljima, trenutaka harmonije sa svojom porodicom, nezaboravnih trenutaka sa voljenom osobom i mnogo poljubaca, osmeha i zagrljaja, jer toga nekako nikad sasvim dovoljno!
Нема коментара:
Постави коментар