Svaki grad je grad u kome stanuje sreća jer ga čine neki posebni ljudi. Srećemo ih svakog dana- na pijaci, u supermarketima, na ulici, u poslastičarnicama, u knjižarama, u gradskom prevozu...Naravno, ne možemo uvek da ih vidimo i priđemo im "izbliza".U godini koju ispraćamo naučila sam dve najvažnije životne lekcije na jedan potpuno neočekivan način. I to od ljudi koje sam srela sasvim slučajno, ljudi koje svi mi možemo sresti svakodnevno. Dve najvažnije životne lekcije naučene tokom vožnje taksijem. Jedna početkom godine, a druga na samom kraju. Druga je bila "okidač", ona posebna inspiracija za ovaj tekst.
Drugarica i ja smo pozvale taksi do jednog šoping centra. Bio je to jedan od prvih sunčanih aprilskih dana i vikend koji smo posvetile isključivo sebi, našim ženskim razgovorima, šopingu i druženju.
U taksiju nas je dočekao neverovatno prijatan i iskren osmeh jednog mladića koji je zaista izgledao srećno i zadovoljno. Isprva je odavao utisak nekoga ko zaista voli svoj posao, ali i nekoga ko zaista voli život, svoj život. Nekoga ko veruje da svaki život može postati čaroban. To je samo u našoj moći, pre svega u našim mislima. Spontano smo započeli razgovor o nekim naizgled malim stvarima i nekako došli do priče o ljubavi prema onome što radimo:
-Završio sam Pravni fakultet, ali kako nisam mogao da nađem posao u struci, radio sam sve i svašta. Trenutno vozim i stvarno uživam u ovome- izgovorio je sa istim onim iskrenim i toplim osmehom kakav je imao u trenutku kada smo ga ugledale.
I pre nego što smo stigle da se požalimo na situaciju u državi i na to kako ni nas sigurno ne očekuje posao u struci, mladić je nastavio da govori:
- Znate, pre ovoga sam sadio neko povrće i bilo mi je neverovatno zanimljivo jer nikad nisam radio tako nešto. Kada mi je to dosadilo, prešao sam na neki drugi posao. Uvek nađem nešto što će me radovati i u čemu mogu da uživam. Poželim da naučim da sviram neki instrument i onda ga kupim i krenem sve ispočetka. Važno je da sve što radimo, radimo sa ljubavlju. To je život!
Pogledale smo se na trenutak, nasmejale i najednom zanemele. Niko od nas nije navikao da čuje ovakve reči. Većina ljudi se žali na različite stvari ne preduzimajući baš ni jedan korak ka tome da ih promeni. Da promeni svoj život, jer to sigurno svako od nas može. Čak i ako ne obavlja posao za koji se školovao, čak i ako nema ogromnu platu i ne može sebi da priušti odmore na egzotičnim destinacijama. Dokaz da je sreća u nama. Nosiš je u sebi svojom odlukom ili je ne nosiš. Ne može je niko drugi pokloniti. Možemo da je stvorimo sami i da je stvaramo iznova, radost je zaista u stvaranju. Ili, kako besmrtni Mika reče, "stvarnost je stvarnija ako joj dodamo nestvarnog". Zar ne može to svako od nas? Razmislite.
Danas, nekoliko meseci nakon toga, baš pred ulazak u novu godinu, dešava se slična situacija. Vraćam se sa najboljom drugaricom u stan. Ulazimo u taksi koji vozi jedna devojka. Počinjemo razgovor o raznim nezgodama u saobraćaju, nervoznim ljudima koji "nemaju vremena" i kojima su naravno svi krivi za trenutna neraspoloženja i loš dan. Loši dani se, znamo, valjda svima nama dešavaju:
- Strašno je koliko je nekad negativne energije u ljudima i kakve sve reči izađu... Naravno da se i meni kao i svakom od nas desi ta 'žuta minuta', ali onako... trudiš se na sve načine da ostaneš iole pristojan- govorila je prepričavajući nam različite anegdote o tome šta joj se sve dešavalo od kada vozi. Drugarica je ispričala neku svoju neprijatnu situaciju tokom vožnje, na koju je nepoznata devojka imala fantastičan komentar:
-Neshvatljivo je da su stariji ljudi ljubomorni i loši prema mladima, trebalo bi da nastoje da nam pomognu... generalno, ne kapiram mržnju. Nemam vremena da mrzim! Previše volim da bih mrzela.
Ima li bolje motivacione poruke pred novu godinu koja čeka da bude ispunjena radosnim događajima, inspirativnim ljudima i samo ljubavlju?! Niko ne može da me ubedi u to da ovaj svet nije predivno mesto za život sve dok ima ljudi koji imaju moć da jednim osmehom i rečju drugima poprave dan.
Želim vam da se u narednoj godini više smejete, zavolite sve ono što radite , zavolite sve ono što imate , budete osoba koja će nekim gestom ili rečju barem ponekad nekome izmamiti osmeh na lice, ulepšati dan i vratiti veru, učiniti da neko poveruje da zaista vredi živeti!
Drugarica i ja smo pozvale taksi do jednog šoping centra. Bio je to jedan od prvih sunčanih aprilskih dana i vikend koji smo posvetile isključivo sebi, našim ženskim razgovorima, šopingu i druženju.
U taksiju nas je dočekao neverovatno prijatan i iskren osmeh jednog mladića koji je zaista izgledao srećno i zadovoljno. Isprva je odavao utisak nekoga ko zaista voli svoj posao, ali i nekoga ko zaista voli život, svoj život. Nekoga ko veruje da svaki život može postati čaroban. To je samo u našoj moći, pre svega u našim mislima. Spontano smo započeli razgovor o nekim naizgled malim stvarima i nekako došli do priče o ljubavi prema onome što radimo:
-Završio sam Pravni fakultet, ali kako nisam mogao da nađem posao u struci, radio sam sve i svašta. Trenutno vozim i stvarno uživam u ovome- izgovorio je sa istim onim iskrenim i toplim osmehom kakav je imao u trenutku kada smo ga ugledale.
I pre nego što smo stigle da se požalimo na situaciju u državi i na to kako ni nas sigurno ne očekuje posao u struci, mladić je nastavio da govori:
- Znate, pre ovoga sam sadio neko povrće i bilo mi je neverovatno zanimljivo jer nikad nisam radio tako nešto. Kada mi je to dosadilo, prešao sam na neki drugi posao. Uvek nađem nešto što će me radovati i u čemu mogu da uživam. Poželim da naučim da sviram neki instrument i onda ga kupim i krenem sve ispočetka. Važno je da sve što radimo, radimo sa ljubavlju. To je život!
Pogledale smo se na trenutak, nasmejale i najednom zanemele. Niko od nas nije navikao da čuje ovakve reči. Većina ljudi se žali na različite stvari ne preduzimajući baš ni jedan korak ka tome da ih promeni. Da promeni svoj život, jer to sigurno svako od nas može. Čak i ako ne obavlja posao za koji se školovao, čak i ako nema ogromnu platu i ne može sebi da priušti odmore na egzotičnim destinacijama. Dokaz da je sreća u nama. Nosiš je u sebi svojom odlukom ili je ne nosiš. Ne može je niko drugi pokloniti. Možemo da je stvorimo sami i da je stvaramo iznova, radost je zaista u stvaranju. Ili, kako besmrtni Mika reče, "stvarnost je stvarnija ako joj dodamo nestvarnog". Zar ne može to svako od nas? Razmislite.
Danas, nekoliko meseci nakon toga, baš pred ulazak u novu godinu, dešava se slična situacija. Vraćam se sa najboljom drugaricom u stan. Ulazimo u taksi koji vozi jedna devojka. Počinjemo razgovor o raznim nezgodama u saobraćaju, nervoznim ljudima koji "nemaju vremena" i kojima su naravno svi krivi za trenutna neraspoloženja i loš dan. Loši dani se, znamo, valjda svima nama dešavaju:
- Strašno je koliko je nekad negativne energije u ljudima i kakve sve reči izađu... Naravno da se i meni kao i svakom od nas desi ta 'žuta minuta', ali onako... trudiš se na sve načine da ostaneš iole pristojan- govorila je prepričavajući nam različite anegdote o tome šta joj se sve dešavalo od kada vozi. Drugarica je ispričala neku svoju neprijatnu situaciju tokom vožnje, na koju je nepoznata devojka imala fantastičan komentar:
-Neshvatljivo je da su stariji ljudi ljubomorni i loši prema mladima, trebalo bi da nastoje da nam pomognu... generalno, ne kapiram mržnju. Nemam vremena da mrzim! Previše volim da bih mrzela.
Ima li bolje motivacione poruke pred novu godinu koja čeka da bude ispunjena radosnim događajima, inspirativnim ljudima i samo ljubavlju?! Niko ne može da me ubedi u to da ovaj svet nije predivno mesto za život sve dok ima ljudi koji imaju moć da jednim osmehom i rečju drugima poprave dan.
Želim vam da se u narednoj godini više smejete, zavolite sve ono što radite , zavolite sve ono što imate , budete osoba koja će nekim gestom ili rečju barem ponekad nekome izmamiti osmeh na lice, ulepšati dan i vratiti veru, učiniti da neko poveruje da zaista vredi živeti!
Нема коментара:
Постави коментар