ZABORAVIĆEMO

Kad nisi pored mene, onda sam ja negde u prostranstvima tvog pogleda. Izgubljena u daljinama poznatim samo nama i to je trenutak kada osećam da krv teče kroz moje vene. Jedini trenutak u kom nisam sama.

Noću, kada se pitam da li si priviđenje i kada mi srce ne da da zaspim ne znam da li si ikada i bio tu, onako sasvim, ili želim usne koje su snoviđenje...

I šta imam od misli o tebi?! Ponovni susret koji me približava sebi ili još jednu noć bez spokoja... Ti i ne znaš koliko sam tvoja dok misliš o budućnosti pokušavajući da zaboraviš... Sve.

I misliš, zaboravićeš. Reći ćeš da si sasvim srećan jednog dana. Zaboravićeš i malu sobu, i šaputanja ispod jorgana i pesme, i noći, i slike i svoj život pre i svoj život posle nas.

Zaboravićeš jer više neću dolaziti u pravi čas, smejati se tvojim šalama, zvati te pravim imenom, ljubiti kao dete na ulici bilo da je noć ili dan, niti ti nežno ljubiti rame pre nego utoneš u san.

Mislim, zaboraviću i ja. Boje tvojih očiju I poglede kad si tužan ili srećan Zaboraviću jer neću znati koji je dan I više neću imati razloga da te čekam. A sve drugo, baš sve drugo, biće isto kao nekad.

Neki drugi će se voleti u maloj sobi i šaputati ispod jorgana, imati svoje pesme, biti stvarno srećni na kraju jednog januarskog dana, šetati našim ulicama nesvesni da će, možda, kao i mi, morati da zaborave. Pa ipak, sigurno će još neko vreme jedno drugom u mislima da borave, nemajući pojma o tome šta ih čeka, šta dolazi, i shvatiće kasno da je stvarno bila sreća, baš zato što prolazi.

I taj krug se život zove. Jer... mi, ljudi, uvek sanjamo iste snove, uvek nas iste stvari bole... Svi smo mi tako različiti, a toliko isti...

I uvek je “moglo sve drugačije”, ali nije. I šta čoveku preostaje sem da bol krije, da mu doživotno “ništa nije” i da čeka neki početak novi ili kraj... Ali, šta je život u kom ne postoje snovi i da li je u zaboravu stvarno spas?

U ime tih snova, i večeras ću gledati zvezde i misliti na nas. Sve do časa kada utonem u san. San koji više liči na javu jer nas više ni u njemu nema. Ali, zašto tražiti krivca kad dobro smo znali šta se sprema...

Reći ćeš- Da, ali tada je to bilo potpuno nevažno... Možda tebi, jer imaćeš nekog da te grli snažno, da ti govori moje reči... A do tada ćeš zaboraviti i vašu sreću ništa neće moći da spreči....

A možda i meni postane svejedno... Onda kad zaboravim da smo bili jedno i napokon shvatim da sve prolazi... Onda kad nađem snage da ti kažem Hvala za sve što je bilo i za sve što dolazi I okrenem se zauvek na svoju stranu jastuka i Sveta. Jer...gde god nas dalje nosili vetrovi bili smo i ostali različiti svetovi, zar ne?

I ne bih da ti kažem ništa za kraj jer ne podnosim rastanke. Ti ionako nećeš razumeti da je svaki naš susret bio jedan mali rastanak. Korak bliže kraju. Nikada nisam znala da li ću te i kada ponovo videti.

Zaboravićemo. Svako obećanje, svako osećanje, svako “još jednom” i “poslednji put” svako nadanje, svaki trenutak od vremena ukraden i otkinut, svako napisano slovo.

I krenućemo sami. Svako svojim putem. Ispočetka. Ponovo. Za svojim snom. Za svojom srećom. Veruj mi, bićemo srećni. Jer...zaboravićemo! Znam, ljubili smo se kao da je poslednji put i voleli kao da imamo samo jednu noć... Želeli beskrajno iako ne smemo, iako nikad nismo ni smeli... Ali, veruj: Zaboravićemo.... Zaboravićemo!

Vladica Mi

Želim vam najbolju godinu do sada!

Srećna Nova 2017.godina!

Godina koju polako ispraćamo bila je puna izazova i radosnih trenutaka, malih i velikih uspeha, malih problema i nekad, naizgled, nepremostivih prepreka, ali, što je najvažnije, puna ljubavi. Dok sam prošle nedelje sa posebnim ushićenjem spremala paketiće za mališane bez roditeljskog staranja, nisam mogla da ne pomislim na to koliko često svi mi zdravo za gotovo uzimamo ono što imamo. Podrazumevamo da bi novogodišnje i božićne praznike trebalo da provedemo u sjajnoj atmosferi sa najdražima, da je sasvim normalno da imamo topao dom, ukrašenu jelku i poklone, garderobu kupljenu za 'najluđu noć'...

Očekujemo i nadamo se različitim stvarima tokom čitave godine i u godini koja nam dolazi. Nekome je ipak potrebna i dovoljna samo ljubav. Pažnja. Osećaj bliskosti i pripadnosti. Ono što je svuda oko nas, ali što često, zaslepljeni svetlucavim ekranima svojih telefona i raznim reklamnim spotovima, ne vidimo, ono što je nama na dohvat ruke jer imamo porodicu i prijatelje koji nas vole, nekome je čitavog života uskraćeno. Pozivam vas da uradite nešto divno za druge, za ljude u svom okruženju ili za ljude kojima je potrebno malo kako biste im izmamili osmeh na lice! Da se osmehujete, da prihvatate, da se radujete i zavolite! Ne mora biti reč o velikim gestovima, dovoljni su mali znaci pažnje. Ne zaboravite da svi različito merimo sreću. "Ko ume da se raduje, ima čemu da se raduje!", budite uvereni u to. 

Sa svojim sagovornicima čije ste intervjue čitali na ovom blogu tokom godine, uvek sam razgovarala o sreći. I ljubavi. To je lajtmotiv naših života čime god se bavili i na kom god meridijanu boravili. Beskrajno hvala Žani Poliakov koja nam je govorila o davanju, pronalaženju mira u sebi, o putovanjima po neistraženim predelima sopstvene duše, knjigama kao malim "anđelima čuvarima" pokazujući nam da se ljubav ne može dobiti, već samo dati jer, sve ono što nam je istinski potrebno, već je u nama. 

Još jedna izuzetna žena, Nina Milović, govorila nam je o strasti i beskrajnoj ljubavi koju oseća prema svom poslu  poručujući nam da samo kada dajemo svoj maksimum u poslu koji smo odabrali , doživljavaćemo ga samo kao još veću strast, izazov, inspiraciju i ljubav, a nikako kao stres. Ona nam je otkrila i to da zaista nije strašno ako pogrešimo, to nam se dešava svima, bez izuzetka, ali strašno je ako, kada shvatimo da smo pogrešili, izneverimo sebe i ostanemo uljuljkani u zoni komfora jer je tako lakše i samo zato što nam je tu sve poznato. Želim nam svima da upoznamo sebe i hrabro zakoračimo u nepoznato, u nešto sasvim novo, ukoliko nam naš unutrašnji glas sve vreme govori da je tako najbolje za nas. 

Luna Lu nam je u novembru otkrila da voli da donosi radost i dobro raspoloženje svom okruženju jer to i nju samu čini neizmerno srećnom. Godina će nam sasvim sigurno biti lepša ukoliko izmamimo po neki osmeh nama dragim, ali i nekim neznanim licima. 

Jelena Svetličić, autorka i voditeljka jedne predivne i vrlo originalne emisije o modi i stilu, emisije "Lice i potpetice", poručila nam je da moramo biti iskreni prema sebi i pre svega voleti sebe sa svim svojim vrlinama i manama kako bismo pronašli i izgradili svoj autentični stil i svemu što nosimo dali lični pečat. 

Anita Lazić, glavna i odgovorna urednica magazina "Aha" za kreativniji život, govorila nam je o tome da sreća i uspeh zaista prate hrabre, poručujući nam da moramo sami sebi stvarati prilike, a ne čekati da se stvari same od sebe dese i da se "sklope sve kockice".

Ovom prilikom bih od srca zahvalila svim svojim sagovornicima koji su tokom godine činili ovaj blog savršenim mestom za zabavu, rad na sebi, lični rast, ali i savršenim izvorom sreće, inspiracije, ljubavi i novih ideja. 

Percepciju sveta bitno menjaju putovanja. Kada kažem putovanja, ne mislim na egzotične destinacje sa kojih obavezno kačimo desetine fotografija na Instagram. Govorim o malim putovanjima koja nas ispunjavaju. Sigurno postoji reka pored koje volite da prošetate, galerija i pozorište koje volite da posetite, omiljena poslastičarnica ili mesto za druženje sa prijateljima. Posvetite malo više pažnje tome. Pozivam vas da u godini pred nama uradite nešto lepo i važno samo za sebe, da odvojite dovoljno vemena za sebe jer to zaslužujete! Nažalost, još uvek mešamo pojmove sebičnost i briga o sebi jer živimo u kulturi i na prostoru koji na sve načine pokušava da nas ukalupi, prilagodi i "obuzda". Učeni smo da dajemo. Naravno, to je takođe neophodno, predivno i važno. Ali, isto tako, važno je za nas da shvatimo da zaslužujemo i da dobijemo- pažnju, poštovanje, ljubav. Kako bismo sve to dobijali, moramo se najpre sami sa ljubavlju ophoditi prema sebi . Zato negujte naviku da makar s vremena na vreme priuštite sebi trenutke čiste radosti. Samo ako se sa ljubavlju ophodimo prema sebi, moći ćemo ljubav da pružamo i drugima. 

Ne sumnjam u to da već intenzivno razmišljate o koracima koje ćete preduzeti tokom predstojeće godine kako biste bili što uspešniji i kako bi vaša karijera išla samo uzlaznom putanjom. Međutim, dok je uspeha, biće i neuspeha i dok je uspona, biće i padova. Važno je da znamo da ustanemo. I važno je da volimo. Iskreno, svim srcem. Tada ni jedan "neuspeh" na ovom svetu neće imati moć da nas poljulja. Jer, zaista, šta je kratkotrajni osećaj neuspeha i bespomoćnosti naspram magičnog osećaja sreće i sigurnosti u zagrljaju onoga koga volimo? Dok na ramenu onoga za koga živimo sanjamo, svi će nam se snovi, pre ili kasnije, ostvariti. Kad smo kod toga... velika je razlika između "za koga živimo" i "zbog koga živimo", odnosno , bez koga "ne bismo mogli". Samo ovo prvo je ljubav. I želim vam svima da je osetite jer nakon toga više ništa neće biti isto. Sve će biti mnogo lepše i bolje. Često mešamo ljubav sa različitim osećanjima koja su sve sem ljubavi. Pogrešna uverenja o tome da nas voli neko ko želi da zna svaki naš korak, učestvuje u svakom segmentu našeg života, ali na način da pokušava da donosi odluke o njemu umesto nas , ne podržava naše izbore ukoliko se oni ne uklapaju u koncept života kakav mu odgovara i odluka da nam 'ljubav' bude uteha za samoću i potreba za osećajem pripadnosti zbog koje pristajemo na sve, mogu nas skupo koštati.  Tek kada svoju sreću pronađete u sreći druge osobe, nezavisno od toga da li ta sreća uključuje vas, znaćete da volite. I zabluda je da ćete biti nesrećni. Naprotiv. Bićete srećniji nego ikad i osetićete neverovatan spokoj. Ljubav je samo sreća. Negativne emocije pokazuju odsustvo ljubavi. Upravo zbog toga želim vam da prevashodno volite sebe, svoj život, a tek onda da beskrajno volite nekoga, osećaj je fantastičan!

Pročitajte knjigu "Tvoj anđeo čuvar" Mirjane Bobić Mojsilović, pogledajte film "Santa Maria della Salute" i beskrajno grlite, ljubite, čuvajte i volite svoje najdraže!

Svaki grad je Grad u kome stanuje sreća....

Svaki grad je grad u kome stanuje sreća jer ga čine neki posebni ljudi. Srećemo ih svakog dana- na pijaci, u supermarketima, na ulici, u poslastičarnicama, u knjižarama, u gradskom prevozu...Naravno, ne možemo uvek da ih vidimo i priđemo im "izbliza".U godini koju ispraćamo naučila sam dve najvažnije životne lekcije na jedan potpuno neočekivan način. I to od ljudi koje sam srela sasvim slučajno, ljudi koje svi mi možemo sresti svakodnevno. Dve najvažnije životne lekcije naučene tokom vožnje taksijem. Jedna početkom godine, a druga na samom kraju. Druga je bila "okidač", ona posebna inspiracija za ovaj tekst.

Drugarica i ja smo pozvale taksi do jednog šoping centra. Bio je to jedan od prvih sunčanih aprilskih dana i vikend koji smo posvetile isključivo sebi, našim ženskim razgovorima, šopingu i druženju.
U taksiju nas je dočekao neverovatno prijatan i iskren osmeh jednog mladića koji je zaista izgledao srećno i zadovoljno. Isprva je odavao utisak nekoga ko zaista voli svoj posao, ali i nekoga ko zaista voli život, svoj život. Nekoga ko veruje da svaki život može postati čaroban. To je samo u našoj moći, pre svega u našim mislima. Spontano smo započeli razgovor o nekim naizgled malim stvarima i nekako došli do priče o ljubavi prema onome što radimo:

-Završio sam Pravni fakultet, ali kako nisam mogao da nađem posao u struci, radio sam sve i svašta. Trenutno vozim i stvarno uživam u ovome- izgovorio je sa istim onim iskrenim i toplim osmehom kakav je imao u trenutku kada smo ga ugledale.

I pre nego što smo stigle da se požalimo na situaciju u državi i na to kako ni nas sigurno ne očekuje posao u struci, mladić je nastavio da govori:

- Znate, pre ovoga sam sadio neko povrće i bilo mi je neverovatno zanimljivo jer nikad nisam radio tako nešto. Kada mi je to dosadilo, prešao sam na neki drugi posao. Uvek nađem nešto što će me radovati i u čemu mogu da uživam. Poželim da naučim da sviram neki instrument i onda ga kupim i krenem sve ispočetka. Važno je da sve što radimo, radimo sa ljubavlju. To je život!

Pogledale smo se na trenutak, nasmejale i najednom zanemele. Niko od nas nije navikao da čuje ovakve reči. Većina ljudi se žali na različite stvari ne preduzimajući baš ni jedan korak ka tome da ih promeni. Da promeni svoj život, jer to sigurno svako od nas može. Čak i ako ne obavlja posao za koji se školovao, čak i ako nema ogromnu platu i ne može sebi da priušti odmore na egzotičnim destinacijama. Dokaz da je sreća u nama. Nosiš je u sebi svojom odlukom ili je ne nosiš. Ne može je niko drugi pokloniti. Možemo da je stvorimo sami i da je stvaramo iznova, radost je zaista u stvaranju. Ili, kako besmrtni Mika reče, "stvarnost je stvarnija ako joj dodamo nestvarnog". Zar ne može to svako od nas? Razmislite.

Danas, nekoliko meseci nakon toga, baš pred ulazak u novu godinu, dešava se slična situacija. Vraćam se sa najboljom drugaricom u stan. Ulazimo u taksi koji vozi jedna devojka. Počinjemo razgovor o raznim nezgodama u saobraćaju, nervoznim ljudima koji "nemaju vremena" i kojima su naravno svi krivi za trenutna neraspoloženja i loš dan. Loši dani se, znamo, valjda svima nama dešavaju:

- Strašno je koliko je nekad negativne energije u ljudima i kakve sve reči izađu... Naravno da se i meni kao i svakom od nas desi ta 'žuta minuta', ali onako... trudiš se na sve načine da ostaneš iole pristojan- govorila je prepričavajući nam različite anegdote o tome šta joj se sve dešavalo od kada vozi. Drugarica je ispričala neku svoju neprijatnu situaciju tokom vožnje, na koju je nepoznata devojka imala fantastičan komentar:

-Neshvatljivo je da su stariji ljudi ljubomorni i loši prema mladima, trebalo bi da nastoje da nam pomognu... generalno, ne kapiram mržnju. Nemam vremena da mrzim! Previše volim da bih mrzela.

Ima li bolje motivacione poruke pred novu godinu koja čeka da bude ispunjena radosnim događajima, inspirativnim ljudima i samo ljubavlju?! Niko ne može da me ubedi u to da ovaj svet nije predivno mesto za život sve dok ima ljudi koji imaju moć da jednim osmehom i rečju drugima poprave dan.

Želim vam da se u narednoj godini više smejete, zavolite sve ono što radite , zavolite sve ono što imate , budete osoba koja će nekim gestom ili rečju barem ponekad nekome izmamiti osmeh na lice, ulepšati dan i vratiti veru, učiniti da neko poveruje da zaista vredi živeti!

Inspirativni tekstovi o kojima ćete razmišljati!

Godina se bliži kraju, a ja sam odlučila da sa vama podelim tekstove koji su me inspirisali i motivisali tokom godine na izmaku kako bi i vama pomogli u donošenju nekih važnih životnih odluka, doprineli vašim ličnim promenama i pomogli vam da menjate sebe i svoje okruženje na bolje.

1. "Da li si neko ko ume da kreira sebe i svoj život?"

http://ninamilan.com/da-li-si-neko-ko-ume-da-kreira-sebe-i-svoj-zivot/

Sa autorkom ovog zanimljivog bloga i suosnivačem popularnog "Wannabe magazina", Ninom Milović, razgovarali smo u oktobru o svemu što je inspiriše, a njen blog NINA MILAN toplo vam preporučujem od trenutka kada je počeo svoj onlajn život. Ovo je prvi tekst koji me je tokom ove godine inspirisao, a verujem da će i vama otvoriti neke nove vidike.

"Vi ste sopstvena kreacija, ne samo kad je u pitanju izgled, nego uopšte sve što činite i u šta ulažete sebe. Neko će napraviti baš ono što vama treba, napisati ono što vam hrani dušu, naslikati ono čemu se divite, a nekome ćete vi pružiti sadržaj u kome nalazi lepotu, zabavu, smisao. Kreacija je tamo gde je ljubav i strast, zato volite i strasno se posvetite svemu što radite."

2. "Priroda nam pokazuje istinu"

http://www.mycupoftea.rs/priroda-nam-pokazuje-istinu/

O portalu My cup of tea takođe smo pisali jer je zaista prepun fantastičnih i inspirativnih priča i ličnosti! Od nedavno, svake srede čitamo tekstove Dane Karić koji i te kako doprinose ličnom razvoju i osećaju istinske sreće. Ovo je jedan od meni najdražih i zaista posebnih tekstova.

"Ja samo hoću da vidim morske zvezde, rakove, drveće, lepe stvari, delfine, leptire. Primećujem ih svuda oko sebe. Oni mi se predstavljaju i oni su svuda. Međutim, ukoliko ne otvorite oči da ih vidite, oni se kriju i vi ste zakasnili da ih vidite. Potrebno je fokusirano primećivanje i usmerena pažnja. Ne mislim da je potrebno da se fokusiramo da vidimo posebno morsku zvezdu, već osećam da treba da se usmerimo na svet oko nas i počnemo da obraćamo pažnju na lepotu koja nas okružuje, da primećujemo čuda, lepe ljude, dobrotu, radost, ljubav, mir i onda ćemo i videti više toga. Vrlo jednostavno, zapravo."

3. Oktobarska priča Lune Lu

http://www.elle.rs/lifestyle/elle-misao/18532-loona-loo-oktobarska-prica.html

Najviše me inspirišu kolumne Lune Lu u magazinu "Elle" . Njene priče su prvo što pročitam kada kupim ovaj magazin. Jedva sam čekala da se ova priča pojavi i ovako, onlajn. Uverite se i sami zbog čega.

"Takođe, dosta je „u trendu“ da ne pokazuješ da ti se neko ili nešto zaista sviđa i da ti je do nečeg uistinu stalo. Blaziranosti je opet IN, došlo je ponovo njenih pet minuta, Onako - folira se neutralnost. Atmosfera je kao onaj stisak ruku „mrtva riba“. Na sve može da se prevrne očima i sve u nekom momentu počne da „smara“. Ne pristajem na takav oktobar. Hoću da bude crveni, strasni oktobar. Hoću da se glasno smejemo."

4. "Beograd-grad gladnih"

http://www.mycupoftea.rs/beograd-grad-gladnih/

Tekst o kulturi koja ipak nije umrla kako nam se ponekad čini.

"Ne moramo biti mnogo umetnički potkovani da bismo uživali u umetnosti. Možemo i bilo bi lepo, ali ne moramo. I nemojte da se stidite ako nešto ne znate. Važno je da uživate i da osetite energiju i ljubav koju daju umetnici koji iz srca rade ono što poslom ne možemo nazvati. Važno je da doživite to iskustvo i da vas to oplemeni. Kada to jednom doživite tražićete još i još. I tako ćete naučiti. Jer umetnost je nasušna potreba. To je hrana za glavu, važna kao voda za telo."

5. "UČINITE DANAS NEŠTO VAŽNO!"

http://branasdivineworld.com/2016/10/ucinite-danas-nesto-vazno/

Onlajn adresu mlade i uspešne blogerke Branislave Antović bi svakako trebalo da zapamtite. Osim o modi, ova devojka piše i o inspirativnim i kreativnim ljudima, putovanjima, umetnosti, načinima kako da najbolje moguće iskoristimo svoje slobodno vreme, a neretko nas podseća na to zbog čega bi trebalo da budemo humani i uvek spremni da pomognemo!

"Jer, svet je moguće menjati. Oh, i te kako! I to upravo na način koji nam je Gandi savetovao – čineći sve ono što bismo voleli da redovno viđamo u društvu koje nas okružuje. Počevši od najbanalnijih pa sve do najvažnijih životnih momenata i situacija."

6. "Važno je putovati", uvodna reč letnjeg dvobroja "Aha" magazina

http://ahamagazin.rs/2016/09/08/vazno-je-putovati/

"Putovanja su vreme za najznačajnije susrete na svetu – susrete sa sobom. Tada možemo sebe da pogledamo iz neke druge perspektive. Jer, geografija nas određuje. A pogled sa strane pruža nove uvide. Neki problemi izgledaju manji, neke zanesenosti bivaju začas osvešćene kao dečije, neke odluke postaju lakše. Tada, na putovanjima, sebe možemo da izmerimo u očima stranca. To su lekoviti susreti… u očima stranca vidimo jasnije mnoge svoje mane i svoje snage. Jer stranac je onaj ko nam je istovremeno i dalji i bliži od onih koji nas tako dobro poznaju."

7. "Čarobna moć lepe reči"

http://www.mycupoftea.rs/carobna-moc-lepe-reci/

"Zar nije najvažnije da nam baš ti koje najviše volimo kažu koliko smo mi bitan deo njihovog života i to da su baš danas, sa ili bez nekog posebnog razloga, ponosni na nas. Uradite to i vi. Kažite mami da je juče napravila divne krofne ili namrgođenoj šalterskoj radnici da joj baš lepo stoji uniforma. Nasmejte se baki u marketu i pomozite joj da izbroji novac. Veličajte ljude i uživajte u povratnim informacijama.

Svakoga dana smo sve bliži svom poslednjem danu na ovoj planeti. Hajde da iskoristimo vreme koje nam je dato i da se potrudimo da ugodimo i sebi i drugima!"

Umetnost : sloboda i skrovište

Nedavno sam se vratila sa jednog putovanja na koje sam otišla sama kako bih priuštila sebi nekoliko dana potpunog odmora i uživanja svim čulima. Uživanja u umetnosti. Nisam morala da idem predaleko. I često ne moramo da idemo predaleko, ali nas mrzi. Ili imamo važnije stvari da obavimo. Ili mislimo da nismo zaslužili da uradimo nešto samo za sebe. Naravno, nismo svesni toga. Putovanje neverovatno menja i oblikuje čoveka. Bilo da podrazumeva neslućene daljine ili mesto koje je na 100 do 200 kilometara udaljeno od našeg stalnog boravišta. Dosta tema sam posvetila putovanjima, ali ovog puta bih želela da se bavim umetnošću, kreativnošću, slobodom i ženskom energijom. Odlučila sam da se bavim ovim temama ne samo inspirisana tim nedavnim putovanjem koje me je neverovatno usrećilo i donelo neku potpuno novu energiju, već i inspirisana intervjuima sa nekim neverovatnim ženama u novim brojevima magazina "Elle" i "Newsweek", ali i onima sa kojima sam i sama razgovarala i čije intervjue ste čitali tokom ove godine na mom blogu.

Kada svakodnevno prolazite pored vrhunskih umetničkih dela naših najznačajnijih slikara i priznatih fotografa, slušate neke vanserijske vokale ili zvuke violine, zapitate se zbog čega ljudi slikaju, fotografišu, pevaju.... pišu, glume, igraju? Da oboje dosadnu svakodnevicu , unesu radost u svoj život? Da ostave trag u vremenu? Da učine sebi i drugima život bogatijim? Ili zbog svega toga?         I zaista, umetnost je potrebna svima nama kojima stvarnost nije dovoljna, koje stvarnost ne ispunjava u potpunosti. U svet umetnosti uvek možeš da "pobegneš" , da se sakriješ. Ništa mi lakše ne otera brige i sumorne misli od dobre knjige, fantastičnog koncerta ili pozorišne predstave. I ni u jednom trenutku nisam iskrena onoliko koliko sam to dok pišem.

Ipak, umetnost nije samo beg od stvarnosti. Ona donosi jedan poseban osećaj slobode. Uglavnom za one koji je stvaraju, ali često i za one koji samo uživaju u njoj. Zamislite koliko samo života proživi jedan pisac, na kakvim sve čarobnim mestima na planeti boravi jedan slikar, koliko sve emocija oseti jedan glumac i o čemu sanja čovek koji sa posebnim sjajem u očima svira ili peva za hiljade nepoznatih prolaznika? Sloboda je umetnicima SVE. Sloboda i PUTOVANJE. Putovanje kroz različite krajeve, ali i putovanje kroz sebe. Putovanja volim jer me čine živom, doprinose onoj neverovatnoj potrebi da se "opipa" puls sveta, istažuje sloboda i ruše sopstvene granice. Putovanjima i umetnosti je nešto zajedničko. Uče nas da zavolimo i nešto drugačije, da se povežemo sa ljudima, da shvatimo koliko je lepote na svetu samo ukoliko želimo da je vidimo.

Šta je ono što ljudima ne dozvoljava da odustanu od umetnosti? Čitam intervju sa jednom balerinom koja još uvek kao devojčica veruje u snove. Potpuno svesna vremena u kome živimo, čak i sa raznim povredama, iskušenjima, usponima i padovima, nikada joj nije ni palo na pamet da odustane. Toplo preporučujem intervju sa Sonjom Vukićević u magazinu "Newsweek" koji jeste intervju prevashodno o našem vremenu i umetnosti u našem i nekom drugom vremenu, ali i o životu.  Poslednji broj magazina "Elle" takođe je gotovo ceo posvećen umetnosti i putovanjima, ali i ženskoj energiji i solidarnosti. Toliko ličnosti koje će vas inspirisati!  O ovome govorim na ovakav način jer nam je svima dobro poznato da je u našim okolnostima podvig uopšte se baviti umetnošću i nekim oblicima društveno-korisnih aktivnosti, a znamo i da je sve dodatno otežano ukoliko ste žena.
Zato me mnoge takve inspirišu i zato se takvima iskreno divim.

Ovog decembra uživajte u razgovorima i partijanju sa svojim prijateljima, u umetnosti i pokušajte da stvorite nešto što će usrećiti i inspirisati druge!

Lična priča: Kada otkrijemo gde stanuje sreća...

Sreća je zapravo zbir malih sreća, trenutaka koji nas učine neopisivo radosnim i koji, nažalost, ili možda, na sreću, ne traju dugo... Čujem ovu rečenicu od jedne od svojih omiljenih spisateljica u najdražoj talk show emisiji i počinjem, što svesno, što nesvesno, da razmišljam na ovu temu. Toliko sam važnih trenutaka i intimnih životnih priča "ispričala" na ovom blogu. Nisam mogla da izostavim onu najlepšu, meni najdražu priču o sreći, onu koja zaokuplja moju pažnju gotovo čitave godine, vraća mi osmeh na lice, ispunjava dušu samo najčistijim emocijama...

Čini mi se da u trenucima kada imamo sve- savršeno nam "ide" na poslu, imamo jaku emotivnu vezu, odlične odnose sa porodicom i prijateljima i apsolutno sve čega se "uhvatimo" izađe na dobro, nismo sasvim u stanju da prepoznamo sreću. Nismo je svesni. Svi smo mi skloni da i kada u našem životu sve funkcioniše savršeno, pronađemo neki "kvar". Drugi, pak, previše "upadnu" u rutinu i ne primete kada neke stvari počnu da izmiču kontroli. Nižu se dani, usponi i padovi, nesuglasice i radosti, prekidi i sastanci, radosti i tuge, ogovaranja, problemi, strahovi, nadanja i lutanja... I u svemu tome zaboravimo da cenimo vrednost jednog trenutka. Zašto? Iz ličnog iskustva, zato što neprestano "jurimo" za različitim stvarima i sigurno ste milion puta i sami čuli i izgovorili rečenicu "Još samo da..... ( položim taj ispit, dobijem posao, započnem ili završim nešto) i biću napokon srećna/srećan..." Kakvo zavaravanje....

Iz neprestane borbe za egzistenciju ali i ispunjavanje raznih hirova, ličnih ili tuđih očekivanja, iz "zimskog sna" u koji upadnemo verujući da se borimo za veoma važne i neodložne stvari, dešava se da nas prene jedan POLJUBAC, ZAGRLJAJ, STISAK RUKE, POGLED ili OSMEH. Neprimetne, često beznačajne ( jer ih uzimamo zdravo za gotovo i podrazumevamo) , ali zapravo najvažnije stvari koje životu daju SMISAO.

I kad nas taj neki poseban pogled ili osmeh "probudi", više ništa nije isto. Kao da vreme stane. I dalje vidimo isto što i ranije, i dalje se zalažemo za iste stvari, ispunjavamo svoje obaveze i hodamo kroz život, samo malo drugačije postavimo prioritete, odnosno, nečemu počnemo da dajemo veći, a nečemu manji značaj. Verovatno ćete ovih dana biti "bombardovani" i zatrpani tekstovima slične tematike, ali tema SREĆE je izuzetno važna. Zapitajte se šta je ono što pamtite u životu! Sigurna sam da vam je jedan zagrljaj , neki poljubac , trenutak kada vas je neko toliko mnogo zasmejao ili ste vi nekoga obradovali i izmamili osmeh na njegovom licu ostao u mnogo lepšem sećanju u odnosu na trenutak kada ste kupili neke cipele ili haljinu, prošli uspešno intervju za posao, itd.  Tačnije, neke druge stvari vam možda uopšte nisu ostale u sećanju. Ali mogu da se kladim da trenutak najlepšeg zagrljaja koji pamtite možete da oživite i danas. Ili trenutke kada ste se do besvesti smejali sa prijateljima. Poljupce. Osmehe. Neke oči. Neke izgovorene i neizgovorene reči. Neka posebna ćutanja ispod jorgana ili pod zvezdanim nebom iznad nekog parka. Neko leto provedeno sa porodicom. Neki poklon koji vas je obradovao ili kojim ste obradovali dragu osobu. Neki leptirići u stomaku....

I da, kad smo kod "leptirića".... Znate na koji osećaj mislim.... Stidljivo čak i pišem o tome. I ne znam to da objasnim. Kad bih barem mogla da fotografijom zabeležim i "zaledim" trenutak te čiste sreće... Ali, to je nešto neuhvatljivo... kao iluzija... kao san. Ne znam za vaše, ali mene su ovi moji "leptirići u stomaku" promenili. Prijatelji kažu, na bolje. Kažu kako sam tolerantnija, više slušam, bolje razumem, sve radim sa lakoćom, ali nešto najlepše štu su mi ove godine rekli jeste da se mnogo više smejem. Tačnije, da dugo nisu videli tako iskren osmeh na mom licu. To me je obradovalo, ali i zabrinulo. Zar je moguće da mi se ranije samo činilo da sam srećna?  Iskreno ću vam reći, na to nemam pravi odgovor ni danas. Kako god, ne znam da li postoji veća sreća, ali definitivno sam saglasna sa rečenicom da je sreća zbir nekih neprocenjivih trenutaka. Sreća je samo trenutak. Treneri ličnog razvoja bi rekli, stanje duha. I ja sam toliko pisala o tome i ne mogu da kažem da ta tvrdnja nije tačna. Međutim, morate proči kroz određenu transformaciju, kroz neki životni "pad" ili " polet" kako biste do tog stanja duha došli. Od trenutka kada sam sreću dragog bića počela da stavljam ispred svoje, od kad moj osmeh pravi taj drugi osmeh i od kad volim sebe jer sam voljena i u tim jednim očima, sreća jeste stanje mog duha. Naravno, ne može nam niko doneti ni pokloniti sreću ako je nemamo. Ali prelepo je kada nečija sreća izaziva našu sreću , kada joj je jedan od razloga.

Da se vratimo na njegovo veličanstvo- TRENUTAK.  Prisutnost. Sada. Na onu čistu sreću kada vaš osmeh izmami nečiji i suprotno, kada se kao slučajno dodirnete, kada se kao malo dete radujete ponovnom susretu i brojite dane do istog, kada pričate očima ili jednostavno ćutite, ali u onoj tišini koja nije neprijatna, kada pažljivo i sa neobjašnjivim uzbuđenjem birate nešto što će obradovati nekog koga volite ili gledate nekog kako bezbrižno i srećno pored vas diše... Sreća koju sam upoznala nedavno. Ne znam da li da žalim što se nisam sa takvom srećom susrela ranije ili da budem zahvalna što mi se dogodila. Ipak, biram da budem zahvalna jer na taj način prizivam još bezbroj takvih trenutaka u svoj život.

Želim vam da u godini pred nama i svakoj sledećoj, napravite milion trenutaka za pamćenje, malih ludosti sa svojim prijateljima, trenutaka harmonije sa svojom porodicom, nezaboravnih trenutaka sa voljenom osobom i mnogo poljubaca, osmeha i zagrljaja, jer toga nekako nikad sasvim dovoljno!

Čemu služe "novogodišnje odluke"?

Bilo da ste od onih koji sastavljaju spisak novogodišnjih odluka, tj. svega onoga što planirate da uradite, vidite, promenite i ostvarite u godini koja dolazi i zapisujete šta ste postigli u ovoj koju polako ispraćamo, ili od onih koji to nikada ne rade, sigurno, bar na neki način, sumirate postignuća i sve što vam je donela godina na izmaku. I ne sumnjam da uvek dođete do zaključka da je nešto trebalo da uradite drugačije ili da se zbog nečega kajate, dok ste, s druge strane, na nešto drugo izuzetno ponosni ili do odluke da naredna godina bude "vaša", i da sve "ispravite".

Ne u svim, ali u ovakvim situacijama mi se čini da se rečenica "Pravi planove da ti se Bog smeje" ispostavlja kao i više nego tačna. Ako bilo šta želimo da menjamo, moramo skupiti hrabrost i učiniti to SADA i ODMAH. Svako odlaganje vodi ka novom odlaganju. Kao po pravilu. Dan kada ispraćamo staru i dočekujemo novu godinu samo je dan kao i svaki drugi. Možda je nešto svečaniji i provodimo ga u krugu ljudi koje volimo, ludo se zabavljujući.Prvi januar nam i neće baš doneti neke značajne promene ukoliko ih ne donesemo sami.

Ipak, mislim da bi praznični dani trebalo da budu rezervisani za one koje volimo, a ne za donošenje krupnih odluka. Za njih svakako imamo čitavu godinu. Zabrinjavajuća je činjenica da je odjednom postalo sramota pokazivati emocije, čak i najbližima. Ljudi se čude ako se  na sred ulice srdačno pozdravite ili jako zagrlite nekog koga volite. Da ne pričam o tome što se u porodičnim odnosima "volim te" podrazumeva. Sve manje smo upućeni jedni na druge. Zaboravljamo da iza nas ostaju samo sećanja ljudi o tome kakvi smo ljudi bili, koliko smo voleli, poštovali, davali energije , vremena i emocija. To je sve što se na kraju računa. Na kraju svih godina i našeg postojanja.

Šta god da ste tokom ove godine dobro ili loše uradili, ukoliko imate kraj sebe ljude sa kojima ste sve to mogli da podelite, da se smejete i plačete, radujete i ćutite, možete sebe smatrati uspešnim. Ukoliko ste stvorili neka nova prijateljstva, uspešno sačuvali stara, zavoleli nekoga, uradili nešto lepo za sebe i druge, sigurno vam ni jedan dan i trenutak nije prošao "tek tako". Sigurno je svaki trenutak vredeo. Trebalo bi da budete beskrajno zahvalni životu na tome.

Nikad ne delim godinu na uspehe i neuspehe, već pamtim lepe i manje lepe trenutke. Zapravo, nastojim da pamtim samo one najlepše. Trenuci čiste radosti sa prijateljima, dobre knjige, filmovi, buđenja kraj voljene osobe, svi trenuci koje delim sa porodicom, dovoljni su razlozi da budem sasvim zadovoljna godinom koju ispraćamo i zahvalno poželim još jednu takvu.

Tokom praznika nas ništa ne sprečava da budemo upućeni jedni na druge, da darujemo, ne samo novogodišnje poklone, već i osmehe, podršku, zagrljaje, poljupce.... da delimo ljubav. I zato- ako bilo šta odlučujete, odlučite da ljudima koji su vam važni pokazujete ljubav i poklanjate im je svakog dana u godini, bez izuzetka. I ostanite dosledni toj odluci!