Intervju: Jasmina Stojanović, glavna i odgovorna urednica magazina "Sensa"

Već osam godina učimo, inspirišemo se, radujemo se, sanjamo i pokušavamo da prebrodimo teške trenutke uz magazin "Sensa". Od trenutka kada se pojavio, mogli smo primetiti da je potpuno drugačiji od svih, a već od prvog broja bilo je jasno da će ovaj magazin uneti samo pozitivne promene u naš život koji je zaista svojevrsno umetničko delo. Upravo o umetnosti reči, ali i drugim umetnostima, inspiraciji i ljubavi, kreativnosti i novinarstvu, planovima za budućnost, razgovarali smo sa glavnom i odgovornom urednicom ovog jedinstvenog magazina, Jasminom Stojanović.

Šta je ono najlepše u vašem poslu glavnog i odgovornog urednika jedinstvenog magazina "Sensa", tj. magazina za srećniji i smisleniji život? Da li je, kao i u većini drugih poslova, i u jednoj redakciji zaista najvažniji timski rad i pozitivna energija?

-U svakom poslu, i u životu, najvažnije je shvatiti da smo mi ti koji kreiramo – svoje uspehe i neuspehe, vreme, situacije (prijatne i neprijatne), atmosferu. Mi smo ti koji mogu od hodnika da naprave kancelariju u kojoj je prijatno raditi, od kancelarije malu oazu za uživanje, od kompanije uspešnog giganta, od snova – životni plan i projekat. Kada to shvatimo, onda ne postoje granice i prepreke, već samo čista moć kreacije. Tada svaki posao možemo raditi sa uživanjem i ljubavlju, kakav god da je, čak i ako nije prevashodno magazin za srećniji život. To je važno i zato što se onda gubi potreba za otimanjem, ideja o konkurenciji, zavist što neko drugi nešto ima – jer postajemo svesni da naša moć kreacije može da nam pomogne da stvorimo ono što želimo, privučemo ljude koji su nam potrebni, izgradimo oko sebe prostor poverenja, uspeha i zadovoljstva koji će inspirisati druge. Ja sam, srećom, uvek umela od malih stvari da napravim velike, ni od čega da stvorim “nešto”, nikada nisam čekala da se okolnosti dese, već sam ih sama kreirala. Bilo mi je uvek važno da prostor u kome radim bude prijatan, da ono što radim – radim predano i s ljubavlju, precizno i posvećeno, i da ljudima sa kojim radim bude prijatno, jer strah i strepnja samo potiru kreativnost. Moj odgovor na Vaše pitanje se ne bi ticao isključivo onoga što je najlepše u mom poslu gl. i odg. urednika, već onoga što može biti najlepše u svakom poslu – kreacija i doprinos drugima. Kada pomažemo drugima, na bilo koji način, pomažemo sebi. Ljubaznost, osmeh, pažnja se višestruko vraćaju, iako vladaju drugačija uverenja. Ali upravo ta uverenja – da samo najjači opstaju, da je život borba za opstanak, da je važno biti prvi, da u poslu moraš biti ajkula – kreiraju i takve okolnosti. I onda se osoba koja ima ta uverenja stalno nalazi u situacijama da mora da se bori ili da napada, stalno joj nešto još nedostaje, stalno je u sukobima, nedostatku vremena, loši su odnosi u timu… Pozitivna enrgija, pozitivna uverenja, afirmativni odnos prema životu, a samim tim i prema poslu jesu najvažniji za napredak i uspeh.

Da li smatrate da je kreativnost urođeni dar ili se može naučiti i razvijati? 

-Svi smo mi posebna bića, stvoreni i kreirani da budemo doprinos celokupnom širem planu, čovečanstvu. Svaki pojedinac je važan. Svako je malo umetničko delo koje upotpunjuje platno naše planete, vremena u kome živimo. Kreativnost je energija stvaranja i svako je ima, ali će se kod svakog drugačije ispoljiti. Umetnici će stvarati dela, naučnici će otkrivati mikro i makro svetove, biznismeni će graditi korporacije… Kada sagledamo šta je ono što nas lično pokreće, šta je ono što sa energijom stvaranja možemo da napravimo, a da pri tom osećamo čistu radost, onda smo majstori zanata. Sve se može naučiti i razvijati, jer mi jesmo nepregledno polje mogućnosti i našim izborima kreiramo realnost. Naša svest je iznad materije, a naš um je najveći kreator. Talenti su samo stepenice koje nam olašavaju da ostvarimo potrebe svoje duše.

Na koji način birate teme i ličnosti koje će se naći na stranicama magazina "Sensa"? 

-Najpre izaberem temu broja, a onda se stvari nekako same sklapaju, poput neke savršene slagalice. Sada je to postao proces stvaranja iz radosti koji ne podleže pravilima, vrlo često je nošen i događajima kroz koje i mi u timu prolazimo. Važno mi je da su ličnosti autentične, inspirativne, da svojim primerom pokazuju kako može biti lepše i bolje, i kako sami to možemo postići, ne tražeći krivce u državi u kojoj živimo, politici, sistemima, u drugima. Tražim teme koje su na ovim prostorima retko ili nisu uopšte obrađene, predstavljamo različita učenja kako bismo proširili znanja. Stalno smo željni da čujemo i vidimo, kako bismo napredovali. Usmereni smo ka budućnosti i onome što se nalazi van granica ove zemlje. Otvoreni smo i da primimo i prenesemo.


Šta je ono najzanimljivije i najlepše, a šta najteže u novinarskom poslu? 

-Najlepše čine teme i ljudi sa kojima se srećemo, prilika da čujemo i vidimo različite živote, da istražujemo. Najteže je što je danas taj posao vrlo malo cenjen i novinari nemaju podršku u budžetima da brojne svoje ideje i zamisli ostvare i da urade posao najbolje što je moguće, već se snalaze. Međutim, te teškoće bude u nama kreativnost, tako da često smislimo najbolje projekte onda kada smo pred najvećim izazovima.

Šta biste poručili mladim ljudima koji još uvek nisu uspeli da pronađu sebe i odluče se za svoj budući životni poziv? 

-Najvažniji odgovor se već nalazi u Vašem pitanju “koji još uvek nisu uspeli da pronađu sebe”. Ne tražite sebe kroz posao kojim želite da se bavite, kroz identitete koje želite da preuzmete. Vi niste bankar ili ekonomista ili novinar, profesor ili doktor nauka. Niste ni samo majka ili otac, domaćica ili umetnik koji traga za inspiracijom. Ne tražite sebe kroz materiju, već nađite sebe da biste stvarali materiju. Ne živite “trebalo bi…” i “moram” živote. Probajte da zaboravite sve što se slušali dok ste odrastali i setite ste ko ste bili pre nego što su vam rekli ko treba da budete. Prvo pronađite ono što vas čini radosnim, a kada radite iz radosti i (sa)znanja da je to dobro za vas, uspeh sam dolazi. Možete biti milioner i nesrećni. Ali kada ste srećni, u svom biću, u svom telu, u svom životu, ne morate biti milioner da biste bili zadovoljni.

U čemu pronalazite najveću inspiraciju za svoj posao, ali i u svakodnevnom životu? Šta je ono što Vas "pokreće"? 

-Mene pokreću ciljevi – mali, od toga šta ću tog dana raditi, do onih velikih, megalomanskih – kako će moj život izgledati. Uvek se pojavi veća vizija šta želim da uradim i postignem, i onda spajam ciljeve do nje, poput tačkica na dečjim crtežima, a njihovo ostvarivanje nosi ispunjavanje zadataka, osmišljavanje procesa, kontakte se ljudima… Kreaciju na svim nivoima.

Kako vidite magazin "Sensa" u nekom narednom periodu? I koliko Vam znači podrška i pisma čitalaca koje vaši tekstovi inspirišu, pomažu im u teškim trenucima,a nekad im čak i promene život?

-Pisma čitalaca, poruke koje mi šalju, reakcije na društvenim mrežama mi neizmerno znače. Posebno kada su uz Sensu, naše tekstove ili moje uvodnike, uspeli da prevaziđu izazovne situacije u životu i da ostvare svoje snove. Najčešće to i jesu inicijatori javljanja, činjenica da su promenili život. Ne postoji adekvatan opis za takvo osećanje, zaista, ma koliko da ste vešti sa rečima. Biti svetlo u nečijem mraku, dati nadu i rešenje kada to niko drugi ne čini, biti prijatelj i pomoć kroz medije, dopreti do udaljenih i skrivenih tačaka ove zemlje i srca ljudi u njoj – to nije samo posao, to postaje svrha.

Ko su ljudi koji Vas inspirišu?

-Mene sve inspiriše. Svi ljudi, sve situacije, svaki pogled, reč, trenutak, slika. Sve ima svoju priču koju uvek želim da otkrijem do kraja, da odmotam i dođem do suštine. Volim da posmatram ljude u prolazu, da kod sagovornika čujem ono što žele da prećute, da iz drugih života učim i saznajem. Najveća inspiracija su mi ljudi koji mi se iz nekog razloga najmanje dopadnu. To znači da u njima postoji nešto što postoji i kod mene a ja ne želim to da priznam, prihvatim. Onda analiziram i sebe i njih, situacije u kojima se nalazimo i pomoću njih najviše učim o sebi i sopstvenim ograničavajućim uverenjima.  

Zbog čega je dobro pisati?

-Dobro je stvarati, kako god. Pisanje je meni bilo blisko, jer mi je omogućavalo da “uđem u tok”, da se misli smire, i da se slažu jedna za drugom u niz samo meni svojstven. Misao je brza a ruka je spora, i tako se reči manifestuju na najbollji način, dobijaju strukturu, fomiraju tekstove, a tekstove prati emotivna reakcija. Pisanje nas oslobađanje napetosti i emocija razumevanjem situacije nakon što se reči prenesu na papir. Čak i ako je fikcija u pitanju, to su sve simboli kojima prerađujemo informacije i na izvestan način, isceljujemo. U časopisu Journal of Clinical Psychology iz 2001. godine, dr Džejms Penebejker tvrdi da terapija pisanjem dozvoljava pojedincu da sistematizuje i memoriše događaje dok integriše misli i osećanja, a to pojedincima daje osećaj predvidlji­vosti i kontrole nad životima. Pisanjem dopiremo do svojih najdubljih emocija i strahova, a kada ih osvetlimo rečima, one više ne postoje u senci, i nisu teret već još jedna boja na portretu našeg života.