Svetski dan poezije

Juče nam je stiglo proleće, a danas obeležavamo svetski dan poezije. Mislim da nema boljih i lepših razloga za slavlje. U to ime, danas na blogu pročitajte pet najlepših ljubavnih pesama po mom izboru. Nadam se da ćete uživati.

NEPRAVDA- Mirjana Bobić Mojsilović

Poezija se piše u samoći
Posle jedan i trideset, uglavnom
U postelji noći:
Samo ti.
Letnje lišće koje izdiše sa grana
zrikavci i
udaljeni glasovi uspaljenih studenata
iz iznajmljenog stana.
I, nikada ne pišeš
o njemu,
koji te vodio u kafanu
koji te je zasipao muzikom
violinom i vinom
i bilo vam je sasvim fino.
I dok te gleda zejtinjavim pogledom
naručuje ti narodnjake,
ili evergrin
sve hit do hita
i još te uviđavno pita
da li ti se dopada
kako sviraju violinisti
ali toga si sita
odlična muzička posada
na tom brodu
ali tebe sve više spopada dosada.

O onome ko je tu...niko ne piše
Nego se piše
o onom koga ne možeš imati više
ili o onima koje nikada nećeš imati
to je možda teško da se shvati:
U poeziji živi samo prošlost
uspomene davnašnje
ponekad i budućnost
a nikako vreme sadašnje.

I, ne pišeš o onome ko ti je
govorio kako se može živeti
na ivici nekog planinskog klanca
Ili na splavu
na sporoj vodi reke,
koji se sažali na neznanca
i čije su usne željne i meke,
spremne da te ljube.

Pesmu ne pišeš njemu
koji i u pola noći
zna kad ti je rođendan
I
koji je tvoj
konfekcijski broj.
Ne pišeš o njemu
koji ti je donosio cveće
bukete orhideja
i bio prepun ideja
o tome
kako
je lako
okrečiti stan, ili napraviti policu
zasaditi lipu, il' jabuku
i ispod nje staviti stolicu
i posmatrati vlati trave
svejedno da li Vitmanove,
ili prave.

O njemu ne pišeš pesmu.
O njegovoj pažnji, o proleću
skuvanoj kafi i drugim lepotama,
Jer poezija je alergična na sreću

Njega pominješ samo
zbog komparacije
da utisak bude jači
kad pišeš o onome
koga nemaš
i koji ti više znači.
Pišeš o njemu, koga nikada nije zanimalo
da posmatra vlati trave
svejedno da li Vitmanove,
ili prave.

O bezveznjaku koji je krečio
tuđa predsoblja i sobe,
ali ne i tvoju
i zna rođendan neke druge osobe
a tvoj nekako uvek zaboravi.
Ali to je tako normalno
na planeti na kojoj boravi.

Tako da...
poezija je tajnina tajna.
Dorćolskim rečnikom rečeno:
kurvina rabota
nešto, unapred, nepravedno stečeno.

Ne onaj ko ti je slao pesme

pazio te, voleo i najbolje ti pružio:

nego pesmu, uglavnom,

dobija onaj ko je ničim

ama baš ničim,

nije zaslužio.

OBIČNA PESMA- Milan Rakić

Naša je ljubav bila kratkog veka, trenutak jedan - tek godinu dana, i rastavi nas naglo sudba preka, bez uzdisaja, bez suza, bez rana. U svađi nam je prošlo pola dana, u pomirenju mučnom, pola noći. I bežao sam iz našega stana tražeći mira u poljskoj samoći. No to je bilo samo kratko vreme, pa postadosmo tuđi jedno drugom, i gledasmo se u ćutanju dugom tupo, ko sito dete šećerleme. I tako sve je prošlo; i ja sada ne mogu kleti nebo ni sudbinu, il', s pesnicama stisnutim, pun jada, prokleti žene ili podlost njinu. Pa ipak, da si samo katkad znala veliki kobni oganj duše ove, i silnu ljubav što ništi ko hala sve druge misli, i nade, i snove; pa ipak, da si samo katkad htela u zanosu, i sličnu mekoj svili, da kažeš nežnu reč iz srca vrela - mi bismo možda dugo srećni bili!

SANTA MARIA DELLA SALUTE- Laza Kostić

Oprosti, majko sveta, oprosti,
  što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
  blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
  što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit' lepotu,
  svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku lepotu
  u pep'o spalit' srce i lub;
tonut' o brodu, trunut' u plotu,
  đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat' u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,
  mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
  sve je to jave slomio ma',
za čim sam čezn'o, čemu se nad'o,
  sve je to davno pep'o i pra',
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovala me je podmuklo, gnjilo,
  al' ipak neću nikoga klet';
štagod je muke na meni bilo,
  da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
  te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
  lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
  k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
  al' težoj rani nastade brid:
Šta ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
  nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
  svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu',
  jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
-svu večnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
  Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
  ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
  što nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni grešne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve se u meni pobiše sile,
  mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
  k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
  vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
  utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
  Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvevde, raj u plač briznu,
  smak sveta nasta i strašni sud. -
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
  spomen je njezin sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
  k'o da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
  kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
za što se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dodje mi u snu. Nekad je zove
  silnih mi želja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
  tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
  zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k'o u muža i zene,
  samo što nije briga i rad,
sve su miline, al' nežežene,
  strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,
  tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
  samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
  to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dodje da prsne glava
  o mog zivota hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
  moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz ništavila u slavu slava,
  iz beznjenice u raj, u raj!

  U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
zvezdama ćemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

MOŽDA SPAVA- Vladislav Petković Dis

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao;
Da je čujem uzalud sam danas kušao;
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć;
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke,  nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare svezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il’ te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone;
U snu dođu, da me vide šta li radim sam...
Ali slutim, a slutiti još jedino znam:

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san i java pokriva;
Mozda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

DORUČAK- Žak Prever

Sipao je kafu u šolju,
dolio mleko,
stavio je šećer
u belu kafu,
promešao kašičicom,
popio belu kafu
i spustio šolju
ne govoreći ništa.

Potom je zapalio cigaretu,
pravio kolutove dima,
otresao pepeo u pepeljaru
ne govoreći mi ništa,
ne gledajući me.

Ustao je,
stavio šešir na glavu,
obukao kišni mantil
jer je padala kiša
i otišao po kiši,
bez reči,
bez pogleda,
a ja sam spustila
glavu u ruke
i plakala.