Sve što živim danas, odavno sam u svojoj glavi izmaštala. Zamišljala sam neke trenutke kao da su već tu, kao da je baš to moja sadašnjost, kao da su ti snovi već ostvareni. Danas neke od njih živim i sećam se kako sam kao dete o tome samo razmišljala. Ne verujete?
Trebalo bi da pokušamo da vizualizujemo svoje želje, da zamišljamo slike, tako detaljno i živopisno, čak nije na odmet i da ih zapisujemo! I ne bi trebalo da shvatamo život preozbiljno.
Deca plešu na kiši ili skakuću po bari. Odrasli ustaju namršteni i nehotice udaraju prolaznike kišobranima ili ih pak zapljuskuju vodom žureći nekud svojim automobilima. Zbog čega?
Zar ne bismo mogli da shvatimo i ono što nam se čini tako tmurnim i užasnim kao igru ili izazov?
Moram da priznam da nikada nisam volela svoju školu i svoj grad. Želela sam da odem na neko lepše mesto. Naravno, počela sam da studiram ono što najviše volim i želja mi se ostvarila. Došli su trenuci čiste sreće, ljubavi i inspiracije. Dani puni osmeha smenili su dane često provedene u suzama. Pa ipak, zahvalna sam i na tim danima kada sam maštala da odem daleko jer su me upravo oni učinili ovakvom kakva sam danas. I sada, volim svoj rodni grad i bolje razumem ljude. Volela bih da nakon završenog fakulteta učinim nešto lepo i dobro i za mesto u kom sam odrasla. Život nas oblikuje, a da često toga nismo ni svesni. On naprosto ima svoje načine koje u datom trenutku ne razumemo, ali koji su kasnije dragoceni.
Trebalo bi da pokušamo da vizualizujemo svoje želje, da zamišljamo slike, tako detaljno i živopisno, čak nije na odmet i da ih zapisujemo! I ne bi trebalo da shvatamo život preozbiljno.
Deca plešu na kiši ili skakuću po bari. Odrasli ustaju namršteni i nehotice udaraju prolaznike kišobranima ili ih pak zapljuskuju vodom žureći nekud svojim automobilima. Zbog čega?
Zar ne bismo mogli da shvatimo i ono što nam se čini tako tmurnim i užasnim kao igru ili izazov?
Moram da priznam da nikada nisam volela svoju školu i svoj grad. Želela sam da odem na neko lepše mesto. Naravno, počela sam da studiram ono što najviše volim i želja mi se ostvarila. Došli su trenuci čiste sreće, ljubavi i inspiracije. Dani puni osmeha smenili su dane često provedene u suzama. Pa ipak, zahvalna sam i na tim danima kada sam maštala da odem daleko jer su me upravo oni učinili ovakvom kakva sam danas. I sada, volim svoj rodni grad i bolje razumem ljude. Volela bih da nakon završenog fakulteta učinim nešto lepo i dobro i za mesto u kom sam odrasla. Život nas oblikuje, a da često toga nismo ni svesni. On naprosto ima svoje načine koje u datom trenutku ne razumemo, ali koji su kasnije dragoceni.
Moramo imati puno poverenje u život. Da, ljudi će nas bezbroj puta povrediti i razočarati, izneveriti ili ismejati. Ali, neki drugi ljudi će nas ohrabriti i vratiti nam veru. Uprkos svemu, nema ničeg goreg od toga da postanemo ravnodušni i da se počnemo plašiti ljudi. Svi ljudi imaju strahove i sve ljude je život na neki način oblikovao. Verujem da, isto koliko su neki teški trenuci uticali na mene tako da postanem bolji čovek, neke druge ljude učinili su lošima. Za sve postoji neki razlog. Ne bismo smeli da se opterećujemo time.
Svaki dan je nova prilika i ovaj život je samo naš život. Ako kroz njega hodamo ravnodušni, bez emocija, snova, želja, ljubavi i prijatelja, čega ćemo se jednog dana sećati? Šta ćemo prepričavati svojim bližnjima? Da li će nam srce biti puno? Ili ćemo dozvoliti da nam duša ostane prazna?! Samo na trenutak zastanite i razmislite o tome.
Dozvolimo sebi da vidimo svoje okruženje, ali očima svog srca, srcem se najbolje vidi, kao što i sami znate. I uvek puno maštajte. Pišite. Slikajte. Stvarajte bilo šta.
I verujte u život i u ljude. Uvek.
Нема коментара:
Постави коментар