Intervju: Vesna Dedić: " I dalje verujem u to da ljubav ne zaobilazi one koji umeju da vole, sreća one koji umeju da joj se raduju i uspeh one koji umeju da misle!"

Pored toga što svake nedelje uživamo gledajući njenu emisiju "Balkanskom ulicom" na RTS-u, Vesna Dedić je i neko ko se već nekoliko godina uspešno bavi pisanjem i neko uz čije se romane smejemo i plačemo, prepoznajemo, volimo i patimo, trudimo da sagledamo svoj život i preispitujemo svoje emocije. Pre desetak dana, pojavio se njen novi roman "Ničija", koji je već, sudeći po porukama koje Vesna svakodnevno dobija od svojih čitalaca i fotografijama na društvenim mrežama pobrojao simpatije i izabrao bujicu različitih emocija.














Nedavno je izašao Vaš novi roman "Ničija". Koliko ste zadovoljni prvim rekacijama čitalaca?









- Zadovoljnija nego što sam očekivala. Iskreno, znala sam da sam napisala dobar roman koji će čitateljke čitati u jednom dahu i u kojem će svaka pronaći deo sebe. Nisam očekivala da na njih ostavi toliko jak utisak da svakog dana preko društvenih mreža dobijam stotine pisama o tome koliko im je značio roman. Čujem i da ga drugarice jedna drugoj kupuju kao podsticaj da se "dignu".







U svakom romanu pratite životni put svojih junakinja od trenutka kada su, na neki način, započele nov život, kada su na početku svog životnog puta do trenutka kada u nekim zrelijim godinama sagledavaju svoju prošlost. A koliko se Vesna Dedić koja je kao devetnaestogodišnjakinja zakoračila Balkanskom ulicom razlikuje od Vesne Dedić danas?









- Bolja sam nego što sam bila. I sebi i drugima. Kada sam došla, mislila sam da sam pametna, obrazovana, vredna i da me čeka samo lepo u životu. I mnogo sam patila kada sam shvatala da neke stvari ne zavise od mene već od sreće, drugih ljudi, nepotizma, licemerja. Nisam za sve ove godine naučila da igram prljave igre, ali sam naučila da na nogama podnosim nokaute.
















Jedna od poruka romana "Ničija" jeste i ta da bi uvek trebalo najpre da budemo svoje, zadovoljne sobom, da radimo na sebi i da radimo sve ono što nas ispunjava umesto da se neprekidno trudimo da ispunjavamo očekivanja drugih. Postoje li neke male stvari koje bi trebalo svakodnevno da učinimo za sebe?









- Postoje. Da procenimo šta nas to čini apsolutno srećnim i da to uradimo svakog dana. Mene najviše opuštaju razgovori sa Lenkom i svakog dana ili ručak ili večeru provedemo u dugom razgovoru.









Do sada ste objavili osam romana. Da li ste pišući svoje romane, razgovarajući i konsultujući se sa stručnjacima iz različitih oblasti, razgovarajući sa svojim čitaocima, naučili nešto novo o sebi, životu, ljubavi? Da li verujete da ćete svoj najbolji roman tek napisati? 









-Posle rada na pripremi romana i završetka pisanja uvek sam upoznavala neki novi deo sebe. Analizirajući svoje junakinje, naravno da analiziram sebe. Ne znam da li ću tek napisati svoj najbolji roman, ali znam da će svaki naredni biti mudriji. Meni godine lete i ja od te mudrosti neću moći mnogo da imam jer život nema popravni. Ali, mlađim čitateljkama znam da su i sada i da će tek moji romani biti važno štivo.









Činjenica je da su se ljudi u današnjem svetu pomalo otuđili, čini se da je sve manje emocija i topline u svim međuljudskim odnosima. Šta je, prema Vašem mišljenju, razlog usamljenosti i straha od emotivnog vezivanja?









- Mislim da kćerke ne žele da ponavljaju sudbinu svojih majki. Nagledale su se suza i besmislenog ugađanja muškarcima i sada se prosto plaše da se nekom predaju cele.










Neretko pišete o emotivnim odnosima u kojima ljubav počinje da umire, o osećanjima ljudi koji su se nekada beskrajno voleli, ali su te emocije, iz različitih razloga, vremenom počele da iščezavaju. Da li ljubav ima rok trajanja ili to zapravo imaju samo strast i zaljubljenost?







- Ništa nema rok trajanja, sve može biti večito, naročito ljubav. Promenljivi su samo karakteri i psihička stanja. Takve promene neki parovi prođu bezbolno, a neki prosto ne mogu da vole promenjenu osobu. I ne treba ako im ne prija. 







U mnogim situacijama danas čini se da su naši roditelji "pogrešili" u našem vaspitavanju jer su se vreme, okolnosti i čitav sistem vrednosti u odnosu na Vaše, pa i odrastanje nekih mađih generacija, drastično promenili. Na koji način Vi vaspitavate svoju kćerku, šta je ono najbitnije što bi trebalo da nauči, da li mislite da bi možda u nekim situacijama trebalo da bude drugačija od Vas?







- Ja sam joj dala mnogo ljubavi i pokazala šta sve u životu postoji. Ona će sama u odnosu na svoju meru sreće da oseti šta i kako u određenim situacijama. Svaki čovek je kosmos za sebe.











Šta mislite o rečenici koju izgovara glavna junakinja jednog od Vaših romana: " Ljubav ne zaobilazi one koji umeju da vole, sreća one koji umeju da joj se raduju i uspeh one koji umeju da misle?







-  Ja pišem romane i moje junakinje izgovaraju ono što ja mislim. Ova rečenica je primer. Zaista u to verujem. Mnogo puta me stvarnost demantovala, ali ja i dalje verujem.









U čemu pronalazite sreću i inspiraciju u okviru mikrokosmosa?







-U veri u sebe, svoje dete i svoje najbliže prijatelje.

Intervju: Nataša Vukoje: Nikada nemojte prestati da sanjate!

Nataša Vukoje, trener ličnog razvoja, svakodnevno kroz svoje radionice, teme kojima se bavi na svom blogu, ali i YouTube kanalu pomaže ljudima u nameri da se bave sobom i svojom ličnošću te postignu savršen životni balans, budu srećniji i zdravije žive. U ovom razgovoru otkriva gde se prema njenom mišljenju krije sreća, kao i zbog čega bi trebalo da uvek budemo iskreni i nikada ne odustanemo od svojih snova.

Bavili ste se košarkom, kao i modelingom, a sada ste trener ličnog razvoja. U kom trenutku ste se odlučili za ovu profesiju i šta sve zapravo podrazumeva Vaš posao?

- Moje mišljenje je da se u životu spremamo za odredjene situacije, profesije, korake. Tako je bilo i sa profesionalnim bavljenjem košarkom, posle modelingom. Oduvek me je zanimala sportska prihologija, pa sam po završetku svoje košarkaške karijere krenula u tom smeru da se edukujem. 

U tom procesu sam se srela sa Rekonekcijom, alternativnim vidom isceljivanja, što je i danas moja profesija. Samo Rekonektivno isceljivanje dovodi telo u balans, otklanja energetske blokade, i vraća nas sebi.Samo kada smo u kontaktu sa sobom možemo reći da živimo svoj život, i to je suština mog rada danas.






Koliko je zapravo važno voleti svoj posao kako bismo u njemu bili uspešni , a pre svega, zadovoljni sobom?




- Mislim da su male šanse da budete uspešni u svom poslu ako ga ne volite. Na bilo kom nivou. To po mom mišljenju pravi razliku izmedju malih i velikih uspeha. Onaj ko voli svoj posao, ko ga živi i oseća i van 8 sati radnog vremena, on je predodredjen da uspe. Zamislite samo da radite posao koji ne volite, da se budite sa grčem u stomaku svakog jutra... Da li mislite da ćete biti zadovoljni sobom? Naravno da nećete. Na prvom mestu jer ste doveli sebe do te situacije da se tako osećate.
Tako da je sve povezeno, useh, ono kako se osećate dok radite svoj posao, koliko volite sebe...kada je sve to u balansu vi radite uspešno svoj posao.








Na koje bi sve načine trebalo obogaćivati svoj duh i razvijati svoju ličnost?




- Načina je bezbroj, suština je da pronadjete ono što vama prija. Živimo u vremenu gde nam je sve dostupno, do svih informacija možemo da dodjemo, a sve je više nezadovoljnih ljudi. Vrlo je bitno da se "vratimo" sebi. Da otkrijemo šta je to što nas ispunjava, pokreće, šta je to što nas navodi na suze, na smeh.. Šta je to što nas motiviše, uzbudjuje... E kada krenemo da istražujemo unutar svog bića, to je jedini pravi put da razvijamo i svoju ličnost.




Svako od nas ima potpuno različito poimanje sreće i mnoge svoje radionice, kao i tekstove na svom sajtu posvetili ste tome. Šta je za Vas sreća, u čemu je pronalazite u okviru svog mikrokosmosa?




- Sreća je jedna rač sa toliko mnogo značenja, onoliko koliko ima i ljudi na ovoj planeti. Sve moje radionice, individualni i grupni radovi, tekstovi, videa, imaju jedan cilj, a to je kako da svako prondje svoju sreću. To nisu univerzalni saveti, prečice, to su načini da otkrijete delove svog bića na koje ste možda zaboravili, ili koje nikada niste ni upoznali. Sreća je prirodno stanje svakog bića, i ona pripada svima. To je najbitnije da znate.Ako bih mogla da definišem šta je za mene sreća, to je osećaj kada znam da sam na pravom putu.








Jedan video snimak na svom sajtu posvetili ste iskrenosti u emotivnim i prijateljskim odnosima. Zbog čega bi uvek trebalo biti iskren prema sebi i drugima i davati nesebičnu podršku?




- Danas dolazi do velikih zabluda u odnosima, jer MISLIMO da smo iskreni. Kako možemo biti iskreni u odnosu ako nismo iskreni prema sebi? Iskrenost je važna na prvom mestu za svakog od nas. Samo ako smo iskreni tada smo i zdravi, tada se ne skuplja u našem telu ljutnja, bes, nezadovoljstvo. Tada smo na frekvenciji da nam dodje sve ono što je nama potrebno, ali i da ode ono što nam nije potrebno.




Neretko čujemo kako živimo u vremenu nešto pomerenih vrednosti, vremenu u kome se retko ko obazire na osećanja drugih ljudi. Na koji način Vi vaspitavate svoje dete i čemu bi trebalo da težimo uprkos činjenici da sve brže živimo i da se , nažalost, u pojedinim situacijama, sve manje cene prave vrednosti?







- Za prave veredosti nikako ne smemo da krivimo vreme i način življenja. Potrebno je preuzeti odgovornost, a to i jeste najteže. Moje vrednosti, moralna načela...su u meni, i svakom od nas. Zato dete vaspitavam po svom sistemu. Ne potiskuj emocije, reci kada nisi zadovoljna, nije potrebno da si uvek nasmejana, plači kada ti se plače,smej se što glasnije. Veruj sebi, poštuj sve oko sebe, svi smo došli na ovaj svet da volimo, sreća je u nama... su samo neke od rečenica koje koristim, u nadi, da će se ono uz šta smo mi odrasli, makar malo promeniti.







Koji bi bio Vaš savet ili poruka svima onima koji sanjaju velike snove i upravo su krenuli putem njihovog ostvarenja?




- Nikada nemojte prestati da sanjate! Taj san će vam dati snagu, volju, motivaciju da stignete do svog cilja... Da stignete do sebe!

Kako umetnici stvaraju MAGIJU na sceni?

Ovo je tema o kojoj sam želela da pišem još u aprilu. Ali, uvek se nekako nametne nešto značajnije, nešto što bih radije podelila sa svima vama...  Ipak, nisam zaboravila trenutke koji se svakom ljubitelju umetnosti urežu u pamćenje i ušunjaju u srce, a to su trenuci kada umetnici na gledaoca prenesu magiju koju stvaraju na sceni. Sigurno mnogo vole svoj posao, pomislim u nekim trenucima... Ali ne, nije to pravi odgovor. Umetnost je za njih sigurno više od posla, profesije... veliki umetnici umetnost poistovećuju sa životom. Sve sam sigurnija u to.

Moram priznati da sam pozorište poslednji put posetila u junu 2014. godine, kada sam gledala predstavu „Ana Karenjina“  u Madlenianumu. Kasnije sam, što zbog obaveza i manjka slobodnog vremena, što zbog činjenice da sam bila posvećena nekako više drugima nego sebi, malo zanemarila pozorište. Sve do prošog meseca, tačnije do 8. aprila kada sam prisustvovala otvaranju Doma kulture u svom gradu. To je nekako bio poseban dan za koji sam odmah znala da ću nekako morati da ga „zabeležim“ i sačuvam. No, vratimo se umetnosti.

Tom prilikom, gostovala je kabare predstava „Dobra stara vremena“ Pozorišta na Terazijama , te smo uživali u glumi i pesmi  velikana srpskog glumišta Radeta Marjanovića, Tanje Bošković i Ljiljane Stjepanović.

Zanimljivo je posmatrati taj neverovatni spoj umetnosti- književnosti, glume, igre i pevanja , kako se lagano pretvaraju u sve ono što zapravo čini život- smeh, suze, nostalgiju, radost, želju, sećanja, prolaznost, ljubav... Nadahnjujuće je videti na sceni ljude koji žive svoju umetnost svakim delom svog bića, ljude čiji pokreti ocrtavaju njihova osećanja i želju da žive kroz umetnost, ljude u čijem glasu jasno osećate ljubav za sve vas koji ste tu, ali pre svega ljubav za umetnost i za sadašnji trenutak u kom se čarolijom glume stvara magija na sceni .... Neverovatno je i kako, ukoliko ste ranije imali priliku da čitate tekstove, osećate prisustvo pisaca i kao da se na neki način, vreme vratilo unazad...ili, još bolje rečeno, kao da je stalo...zauvek.

Ta magija scene sa neverovatnom lakoćom prelazi na publiku stvarajući fantastičan nalet nadahnuća i pozitivne energije. Sumnjam da je iko izašao iz sale bez osmeha na licu i da nije bar malo bogatiji za još jedan trenutak čiste radosti koja je potrebna našoj duši. Duša se hrani umetnošću.  I zbog toga su nam kultura i umetnost potrebne svima. Bilo da želite da lakše „podnesete“ svakodnevicu ili da hranite svoj duh kvalitetnim sadržajima.

Zbog toga što češće posećujte pozorišta, muzeje, galerije. Iskoristite svaki takav trenutak.  Kako bismo menjali svet, uvek moramo početi od sebe, zar ne? Zašto ovo leto, pored odlaska na letovanje , sunčanja na bazenima i izlazaka sa prijateljima, ne biste pronašli malo vremena da ispratite i zanimljiva kulturna dešavanja u svom gradu? Sigurna sam da se nećete pokajati.

Srdačno,

Vladica Mi

Njeno veličanstvo- KREATIVNOST (drugi deo)

Istorijski gledano, mi smo se obično oslanjali na nove ideje do kojih su dolazili talentovani pojedinci. Jedna od uvreženih predrasuda vezanih za kreativnost jeste da je kreativnost isključivo stvar talenta. Da se neki ljudi prosto rađaju kao kreativni  ( "dar od Boga" ili "genetska predodređenost") i da ništa ne možemo da učinimo da to promenimo. Zbog toga je trebalo da prođe puno vremena da neko počne da razmišlja o konkretnim metodama i putevima za dolazak do novih ideja.

Naučno je dokazano da razlika između kreativnih i nekreativnih ljudi pre počiva u blokatorima koji onemogućavaju kreativno mišljenje i pesimističnom stavu "ja nisam kreativan", nego u razlici u inteligenciji i načinu mišljenja.

Bilo da su interni ili eksterni, većina blokatora nastaje učenjem. Pikaso je tvrdio da su sva deca kreativna, ali da je problem kako očuvati kreativnost kada počnu da se socijalizuju i uče.                     Blokatori mogu poticati iz porodice, šire zajednice, obrazovne sredine, poslovne organizacije... Najočigledniji blokator novih ideja jeste prosta navika- to su ustaljeni obrasci razmišljanja i standardni odgovori.

Od detinjstva učimo da posmatramo stvari na određeni način. Percepcija svakog čoveka zasnovana je na njegovim jedinstvenim doživljajima, interesovanjima i vrednostima. Zahvaljujući tim perceptivnim obrascima. mi brzo donosimo odluke i izvlačimo brze zaključke, umesto da se bavimo različitim alternativama.

Zatim, tu su i strah da se bude drugačiji i konformizam.                                                                          Svet je grešan prema neobičnima. Uvek je najteže onima koji nisu nikome slični.                                   Škole nas uče da je maštanje gubljenje vremena i da treba verovati razumu i logici. A veliki Dostojevski lepo kaže: " Kada bi sve bilo razumno, ništa se ne bi dogodilo."

Samopouzdanje se uči. Niko se nije rodio sa samopouzdanjem. Stepen samopouzdanja mnogo govori o načinu na koji je osoba podizana i obrazovana. Mnogi kreativci na prvi pogled izgledaju kao veoma samopouzdani. Ali iza te spoljne maske krije se velika nesigurnost. To je zbog toga što u kreativnom poslu stalno počinjete iz početka.

Ili, kako je to još Hemingvej zapisao o piscima, " svi smo mi početnici u zanatu u kome još niko nije postao ekspert!" A jedan drugi veliki kreativac Čarli Čaplin rekao je: " Svi smo mi amateri. Ne živimo dovoljno dugo da bismo stasali u nešto drugo!"

IZVOR: "Kreativnost-priča koju pričamo sami sebi" (Beograd, 2012.) Anita Todorović

Kako da zaboraviš nešto u šta si ranije verovao svim srcem?

Ritam života nam često nameće  uobičajene aktivnosti, obaveze koje svakodnevno moramo da završimo iako se možda njima i ne bismo bavili da je (nešto) drugačije, ljude sa kojima moramo da komuniciramo ili radimo iz nekih razloga, iako to možda i ne bismo želeli, sastanke na koje nam se ne ide, itd. U takvim okolnostima normalno je da se ponekad preispitamo , da postavimo sebi pitanje da li zaista živimo život po svojoj meri, onako kako bismo mi želeli , a ne onako kako nam je nametnuto. Nažalost, može se desiti da dođemo do zaključka da živimo po tuđim, zapravo po svačijim, osim po svojim pravilima i svom srcu.         Ili se, pak, naše preispitivanje završi spoznajom da smo delimično ili čak potpuno i sami krivi za ono što nas je snašlo. U oba slučaja, imamo puno pravo i mogućnost da menjamo stvari. I to nije sebično. To je stvar ljubavi prema sebi, negovanja svog duha i svoje autentične ličnosti kako bismo bili dobri i sebi, a i drugima. Jer, kako da zaboraviš nešto u šta si ranije verovao svim srcem?

Sigurno se sećate nekih svojih najvećih snova iz detinjstva ili nekog kasnijeg perioda ili pak, imate isti san tokom čitavog života, ali nikako da ga, iz milion razloga ( uglavnom, priznaćete sebi, izgovora) ostvarite. Tako sam i ja u jednom trenutku svog  života počela da pišem. I evo, radim to do danas. Jer, pisanje & ja smo nekako JEDNO. Ta čarolija prazne hartije ili belog pravougaonika na ekranu, to pisanje i brisanje, prepravljanje, dovođenje rečenice do savršenstva i ponovno preispitivanje, čitanje, deljenje radosti sa onima koji čitaju, davanje najintimnijih emocija onima koji će se u tome često prepoznati i biti zahvalni možda na samo jednoj reči.... Postoji li nešto lepše? Pokušaj da rečima menjaš sebe, druge, svet.... I dalje u tu ideju verujem svim srcem. Pa, to me drži živom, radoznalom, entuzijastičnom i zaista srećnom.

Često sam bila povređena i neprihvaćena u društvu, često sam se osećala kao da sam sama na svetu. U tim trenucima pisanje je bilo i moja ljubav, i moj spas, i moj beg u maštu i neke lepše svetove koje sam stvarala sama. Da, najlepša stvar kod pisanja je što možeš 'živeti' više različitih života i možeš biti sve što poželiš. U tome je čarolija. U tome je radost. Vremenom sam se oslobađala i stvarajući imaginarne svetove i imaginarne ličnosti, shvatila sam da smo mi, ljudi, zapravo svi veoma slični. Pravimo greške iz straha. Biramo pogrešne ljude iz straha od usamljenosti. Povređujemo iz straha da i sami ne budemo povređeni. Nismo savršeni. Imamo nešto zajedničko. I nema razloga da se plašimo jedni drugih. Pisanje ne, ali povlačenje u sebe bilo je moja najveća greška. Pisanje mi je samo pomoglo i 'otvorilo oči'. A onda kada sam otkrila ljubav prema novinarstvu i dobila priliku da što lično, što virtuelno, upoznam različite ljude, shvatila sam koliko u životu propuštamo ako bežimo i skrivamo se ili ako dozvolimo da se 'udavimo' u sopstvenom egu. Od ljudi može mnogo da se nauči. Ljudi inspirišu. Ljudi stvaraju. Ljudi daju energiju. I ne možeš ništa veliko ostvariti bez tima. Možda sam malo 'skrenula' sa teme, ali verujem da je i ovo veoma bitno.

U šta god da verujete svim srcem, nikada i ne pomislite da odustanete od toga. Jer , samim tim što na to mislite svakoga dana, vredno je. Radite na tome. Koliko god se činilo da je sve protiv vas. Koliko god vam trenutne okolnosti možda ne idu na ruku. Koliko god da sumnjate u sebe. Mala doza sumnje je normalna, a čak i dobra kako nam ne bi dozvolila da "poletimo". Nikada neće biti savršen trenutak i nikada se neće stvoriti baš svi uslovi kako bismo započeli ono što želimo. Ako samo čekamo, bojim se da nam u tom čekanju može proći čitav život. Padaćemo i ustajaćemo, ali uvek ćemo se više kajati zbog nečega što nismo, nego zbog nečega što smo uradili.

I verujte da za promene nikada nije kasno. Sasvim je normalno da se čitavog života preispitujemo, da menjamo svoje ciljeve, ideje, određene stavove. To ne treba da vas plaši. Život je nepredvidivo putovanje. Nikada ne znamo sledeću destinaciju, menjamo puteve, ali važno je da neprekidno težimo onome u šta verujemo svim srcem. Šta god to bilo. Bilo da želimo da stvaramo impozantna umetnička dela, da lečimo ljude, gajimo biljke, gradimo kuće, organizujemo kulturne manifestacije, pokušavamo da doprinesemo na različite načine svom okruženju, itd. Ono u šta verujemo svakako je vredno da mu poklonimo sebe u potpunosti. Bez straha. Ono u šta verujemo, veruje u nas. A ono što želimo, želi nas. Zato ne postoji ni jedan jedini razlog da zaboravimo i zanemarimo nešto u šta čitavog života verujemo svim srcem. 

Intervju: Branislava Antović: " Najlepše je što imam priliku da stvaram neke lepe priče kojima inspirišem one koji prate moj blog"

Pre nekoliko meseci blog ove devojke našao se u naših top pet preporuka internet stranica koje nikako ne smete zaobići i to sa razlogom. Brana's Divine World je više od modnog bloga, a nešto potpuno drugačije od svih domaćih blogova. Ovo je blog na kome ćete čitati o inspirativnim ljudima, nezaboravnim putovanjima, umetnosti i kulturnim dešavanjima koja istinski ljubitelji umetnosti ne smeju propusti. Naravno, tu je i ona ženska najbitnija sporedna stvar na svetu-moda. Sa autorkom ovog bloga, Branislavom Antović, razgovarali smo o inspiraciji, modi, uspehu u svetu medija i mnogim drugim stvarima. Uživajte!

Kako je nastao blog Brana's Divine World?

-  Sasvim spontano i bez ikakvih ozbiljnih namera. U trenutku njegovog pokretanja, a bilo je to u oktobru 2010. godine, bila sam sveže diplomirani novinar, koji tek što je upisao mater studije i koji je bio željan kreative i prakse. Kako do nje nisam mogla da dođem klasičnim slanjem CV-a na različite adrese (ni na jedan poslat mejl nikada nisam dobila odgovor), rešila sam da stvari preuzmem u svoje ruke te da sama sebi stvorim prostor na kojem ću moći da se kreativno izrazim, pišem o svojim interesovanjima i svim onim sitnicama koje su mi bile zanimljive i vredne pažnje. Kako sam u tom periodu pratila nekoliko inostranih modnih blogova taj koncept mi je bio posebno privlačan, pogotovo što me je moda  oduvek interesovala, baš kao i pisanje o njoj. Međutim, već tada sam znala da će se moji postovi baviti i drugim, meni podjednako značajnim i interesantnim temama.

Završila si studije novinarstva na FPN. Koliko ti je to pomoglo u radu na blogu?

- Mnogo. Ja zapravo radim posao za koji sam se školovala. Meni je to i bio cilj. I čini mi se da sam uspela. Od svog bloga stvorila sam medij u kakvom sam oduvek želala da radim. I sigurna sam da mi je FPN obrazovanje u tome mnogo pomoglo. 

U čemu pronalaziš inspiraciju za modne kombinacije, a u čemu za postove na svom blogu?

- U svojoj svakodnevnici. To je najveća istina. Najlepše ideje rodile su se iz najbanalnijih situacija, samo je potrebno pažljivo ih posmatrati i osluškivati. Sve je tu, na dohvat ruke, samo u žurbi to ne primećujemo. Ovo posebno važi za postove na nemodne teme. Što se tiče modnih kombinacija, inspiracija stiže sa najrazličitijih strana – od društvenih mreža, preko aktuelnih trendova do ljudi koje srećem na ulicama grada kojim šetam. Opet, važno je pažljivo posmatrati, uočiti ono što će nam najbolje odgovarati i to izvući iz konteksta i prilagoditi sebi i svojoj pojavi.

Sve je više modnih i različitih blogova. Kako se izdvojiti i postati autentičan? U čemu je tajna originalnosti?

- Tajna je u onom poznatom klišeu – biti svoj. Zvuči izlizano, ali sva istina jeste smeštena u te dve reči. Zašto? Jer jedino tako možemo biti originalni. Ne postoji osoba u potpunosti slična nama. Jedinstven je svako od nas. Zato i ono što radimo, ukoliko jeste odraz naše ličnosti, mora biti jedinstveno i originalno. 

Brana's Divine World je jedan od onih blogova koji, između ostalog, promovišu mlade, talentovane i kreativne ljude koji nastoje da na najbolji mogući način menjaju svet oko sebe. Koliko tebi znači saradnja sa njima i koliko su te neke od njihovih priča promenile?

- Neizmerno! Promocija njihovog rada jeste moja mala misija i način da na bolje menjam društvo oko nas. Znam, moj uticaj nije preveliki ali ako svako od nas učini malo, dobićemo na kraju nešto značajno. U našem okruženju ima toliko sjajnih ljudi da je to zadiviljujuće! Njihova kreativnost, maštovitost, volja za radom i menjanjem pravila iz dana u dan me oduševljavaju i pozitivno utiču na moj rad i mene samu.

Šta bi izdvojila kao ono najlepše u svom poslu?

- Priliku da upoznam sjajne ljude, da sa njima blisko sarađujem, stvaram neke lepe priče i njima dotičem i inspirišem one koji prate moj blog.

Brana's Divine World ima i rubriku o putovanjima. Koje mesto koje si posetila je ostavilo poseban utisak na tebe? Da li imaš neku zanimljivu preporuku za naše čitaoce?

-  Za sada to mora biti Berlin. Grad koji uopšte nije toliko lep, ali je neizmerno zanimljiv i specifičan zbog svoje istorije. Ostao mi je u neverovatno lepom sećanju i jedva čekam da mu se vratim. On bi ujedno bio i moja preporuka za sve vaše čitaoce. Ali uz napomenu da pod obavezno obiđu najznačajnije muzeje grada, jer oni priču o Berlinu zapravo čine kompletnom.

Kako bi opisala svoj modni stil? Da li je moda zaista prolazna, a stil večan? I u čemu je tajna dobrog stila?

- Svoj stil volim da definišem kao pomerenu klasiku. U osnovi su klasični komadi i krojevi, ali se tu pod obavezno mora naći i koji upečatljivi i nešto avangardniji detalj ili komad koji čitavu kombinaciju čini nešto neuobičajnijom . Uglavnom tu ulogu imaju modni dodaci ili nakit.

Što se tiče prolaznosti mode, apsolutno se slažem sa tom tezom. I sami smo svedoci kojom bezinom se trendovi smenjuju. Stil sa druge strane nema rok trajanja. Ili ga imate, ili ne. A ja stil smatram osobinom koja se dobija po rođenju. Ili još bolje rečeno, nasleđuje. Otud ga smatram večnom karakteristikom jedne osobe, koja nema veze niti sa modom niti trendovima, već umećem da se iz njih izuče ono najbolje.   

Postoji li poslovna saradnja na koju si posebno ponosna?

- Ponosna sam na sve svoje saradnje i na sva velika imena među brendovima koje sam imala za saradnike, a bilo ih je poprilično, međutim, moram istaći da sam posebno ponosna na činjenicu da sam dve godine zaredom sarađivala sa Beogradskim festivalom igre. To je i jedna od meni najdražih saradnji u ove 5 i po godine postojanja mog bloga. U okviru nje imala sam prilike da uppznam izuzetno talentovane ljude iz čitavog sveta, da sa njima uživo porazgovaram, da ih gledam na sceni i uživam u njihovoj umetnosti. Istinski neprocenjive stvari.

Šta bi poručila mladim ljudima koji žele da se bave blogovanjem?

- Pišite blog kakav biste i sami čitali. Neka sadržaj bloga bude fokusiran na teme koje vas interesuju, inspirišu i o kojima imate šta da kažete. Pokušajte da se opremite što bolje u pogledu tehnike koja vam je neophodna kako biste brže i efikasnije završavali svoje blogerske obaveze. Obratite svu pažnju na vizuleni izgled svog bloga jer to je prvo na šta će i vaši čitaoci obratiti pažnju. Budite aktivni na društvenim mrežama jer to vam je osnovni način da doprete do što šire publike. Neka blog bude odraz vaše ličnosti, zato u njegovom vođenju budite što iskreniji i svoji jer sve drugo se vrlo lako prepozna i još lakše prezre od strane čitalaca. I najbitnije, ne računajte da ćete brzo i lako doći do zarade, jer mnogo vremena, rada i truda prođe od prvog napisanog do prvog plaćenog posta.

Postanite najbolja verzija sebe!

Razmišljajući o sledećem postu tokom ovih kišnih majskih dana prelistavala sam magazin "Elle" i upravo u rubrici Inspiracija u kojoj su govorili neki od najuspešnijih ljudi u kreativnoj industriji pronašla nekoliko rečenica koje su me "pomerile" i podstakle na razmišljanje. I eto novog, nadam se inspirativnog posta koji će i vas uspeti da pokrene! :)

"Uspešan je svako ko svojim ponašanjem probudi dobre promene kod drugih"

Ovo je najvažnija stvar kada je reč o bilo kom uspehu. Ne znači da će svako krenuti vašim stopama, ali ukoliko imate na umu da ste nekim ljudima upravo vi inspiracija da čine dobro i svojim trudom i vrednim radom nižu uspehe, imate sve razloge ovog sveta da budete ponosni i da verujete da ste uradili nešto važno. Jer , i jeste tako. Ukoliko svojim životom ili pak onim čime se bavite probudite pozitivne promene kod ljudi iz svog okruženja i vi ćete se osećati zadovoljnije i najverovatnije, dobiti volju da još više napredujete i radite na sebi.

"Uspeh je kada postaviš novu granicu"

I tako u nedogled. Zaista uspešni ljudi nikada se ne zaustavljaju i nikada ne pomisle kako su dostigli vrh u poslu kojim se bave. Uvek nastavljaju da uče , istražuju, upoznaju sebe, rade na sebi i trude se da ostvare još bolje rezultate. Najuspešniji ljudi uvek se 'takmiče' sa sobom samima, a nikada sa drugima.

" Uvek nas motivišu ljudi koji su bolji od nas"

Često sam bila u prilici da čujem kako nije dobro imati uzore i kako tako nešto 'ubija' originalnost. Nisam u potpunosti saglasna sa takvim mišljenjem. Ukoliko volimo neki posao, bilo da je reč o umetnosti ili nekoj drugoj sferi ljudskog delanja i vidimo sebe u tome, trebalo bi da radimo na svom talentu jer on sam po sebi nije dovoljan, ali i da nam motivacija budu ljudi koji su već postigli veliki uspeh u toj oblasti. Ukoliko svoj cilj posmatramo na takav način, bićemo uvek motivisani da radimo na ostvarenju svog sna, a i, kada pomislimo da odustanemo, dobićemo neverovatnu snagu. Jer još neko je uspeo. Mnogi su uspeli. Zašto ne bismo mogli
 i mi?!

"Inspirišu me ljudi i njihova sreća"

... je rečenica u kojoj sam se pronašla i zaista se obradovala zbog činjenice da postoji još neko ko ovako razmišlja. Uspesi i sreća drugih ljudi oduvek su mi bili veoma inspirativni i nekako sam uvek donosila odluku da nešto novo pokrenem upravo u trenucima kada sam videla da su neki drugi ljudi sanjali velike snove i stvorili nešto zaista veliko i vredno pažnje. I zato bi uvek trebalo da šaljemo samo pozitivnu energiju i radost kako bismo takve emocije dobijali zauzvrat.

" Razgovorom sa različitim osobama rađaju se nove ideje, načini razmišljanja i tačke gledišta"

Upoznavanje različitih ljudi i inspirativni razgovori sa njima deo su našeg obrazovanja i rada na sebi. Zanimljivo je kada otkrivamo da se neke stvari mogu posmatrati iz sasvim različitih uglova i da bismo često mogli određene stavove promeniti kako bi i nama samima bilo bolje. A i ukoliko se ne desi tako nešto, barem ćemo biti sigurni da nećemo odustati od svog puta. U svakom slučaju, uspešni ljudi ne bi trebalo da imaju problem da razgovaraju i poslovno sarađuju sa ljudima koji razmišljaju drugačije ili imaju nešto drugačije stavove  o pojedinim stvarima.