Ritam života nam često nameće uobičajene aktivnosti, obaveze koje svakodnevno moramo da završimo iako se možda njima i ne bismo bavili da je (nešto) drugačije, ljude sa kojima moramo da komuniciramo ili radimo iz nekih razloga, iako to možda i ne bismo želeli, sastanke na koje nam se ne ide, itd. U takvim okolnostima normalno je da se ponekad preispitamo , da postavimo sebi pitanje da li zaista živimo život po svojoj meri, onako kako bismo mi želeli , a ne onako kako nam je nametnuto. Nažalost, može se desiti da dođemo do zaključka da živimo po tuđim, zapravo po svačijim, osim po svojim pravilima i svom srcu. Ili se, pak, naše preispitivanje završi spoznajom da smo delimično ili čak potpuno i sami krivi za ono što nas je snašlo. U oba slučaja, imamo puno pravo i mogućnost da menjamo stvari. I to nije sebično. To je stvar ljubavi prema sebi, negovanja svog duha i svoje autentične ličnosti kako bismo bili dobri i sebi, a i drugima. Jer, kako da zaboraviš nešto u šta si ranije verovao svim srcem?
Sigurno se sećate nekih svojih najvećih snova iz detinjstva ili nekog kasnijeg perioda ili pak, imate isti san tokom čitavog života, ali nikako da ga, iz milion razloga ( uglavnom, priznaćete sebi, izgovora) ostvarite. Tako sam i ja u jednom trenutku svog života počela da pišem. I evo, radim to do danas. Jer, pisanje & ja smo nekako JEDNO. Ta čarolija prazne hartije ili belog pravougaonika na ekranu, to pisanje i brisanje, prepravljanje, dovođenje rečenice do savršenstva i ponovno preispitivanje, čitanje, deljenje radosti sa onima koji čitaju, davanje najintimnijih emocija onima koji će se u tome često prepoznati i biti zahvalni možda na samo jednoj reči.... Postoji li nešto lepše? Pokušaj da rečima menjaš sebe, druge, svet.... I dalje u tu ideju verujem svim srcem. Pa, to me drži živom, radoznalom, entuzijastičnom i zaista srećnom.
Često sam bila povređena i neprihvaćena u društvu, često sam se osećala kao da sam sama na svetu. U tim trenucima pisanje je bilo i moja ljubav, i moj spas, i moj beg u maštu i neke lepše svetove koje sam stvarala sama. Da, najlepša stvar kod pisanja je što možeš 'živeti' više različitih života i možeš biti sve što poželiš. U tome je čarolija. U tome je radost. Vremenom sam se oslobađala i stvarajući imaginarne svetove i imaginarne ličnosti, shvatila sam da smo mi, ljudi, zapravo svi veoma slični. Pravimo greške iz straha. Biramo pogrešne ljude iz straha od usamljenosti. Povređujemo iz straha da i sami ne budemo povređeni. Nismo savršeni. Imamo nešto zajedničko. I nema razloga da se plašimo jedni drugih. Pisanje ne, ali povlačenje u sebe bilo je moja najveća greška. Pisanje mi je samo pomoglo i 'otvorilo oči'. A onda kada sam otkrila ljubav prema novinarstvu i dobila priliku da što lično, što virtuelno, upoznam različite ljude, shvatila sam koliko u životu propuštamo ako bežimo i skrivamo se ili ako dozvolimo da se 'udavimo' u sopstvenom egu. Od ljudi može mnogo da se nauči. Ljudi inspirišu. Ljudi stvaraju. Ljudi daju energiju. I ne možeš ništa veliko ostvariti bez tima. Možda sam malo 'skrenula' sa teme, ali verujem da je i ovo veoma bitno.
U šta god da verujete svim srcem, nikada i ne pomislite da odustanete od toga. Jer , samim tim što na to mislite svakoga dana, vredno je. Radite na tome. Koliko god se činilo da je sve protiv vas. Koliko god vam trenutne okolnosti možda ne idu na ruku. Koliko god da sumnjate u sebe. Mala doza sumnje je normalna, a čak i dobra kako nam ne bi dozvolila da "poletimo". Nikada neće biti savršen trenutak i nikada se neće stvoriti baš svi uslovi kako bismo započeli ono što želimo. Ako samo čekamo, bojim se da nam u tom čekanju može proći čitav život. Padaćemo i ustajaćemo, ali uvek ćemo se više kajati zbog nečega što nismo, nego zbog nečega što smo uradili.
I verujte da za promene nikada nije kasno. Sasvim je normalno da se čitavog života preispitujemo, da menjamo svoje ciljeve, ideje, određene stavove. To ne treba da vas plaši. Život je nepredvidivo putovanje. Nikada ne znamo sledeću destinaciju, menjamo puteve, ali važno je da neprekidno težimo onome u šta verujemo svim srcem. Šta god to bilo. Bilo da želimo da stvaramo impozantna umetnička dela, da lečimo ljude, gajimo biljke, gradimo kuće, organizujemo kulturne manifestacije, pokušavamo da doprinesemo na različite načine svom okruženju, itd. Ono u šta verujemo svakako je vredno da mu poklonimo sebe u potpunosti. Bez straha. Ono u šta verujemo, veruje u nas. A ono što želimo, želi nas. Zato ne postoji ni jedan jedini razlog da zaboravimo i zanemarimo nešto u šta čitavog života verujemo svim srcem.
Sigurno se sećate nekih svojih najvećih snova iz detinjstva ili nekog kasnijeg perioda ili pak, imate isti san tokom čitavog života, ali nikako da ga, iz milion razloga ( uglavnom, priznaćete sebi, izgovora) ostvarite. Tako sam i ja u jednom trenutku svog života počela da pišem. I evo, radim to do danas. Jer, pisanje & ja smo nekako JEDNO. Ta čarolija prazne hartije ili belog pravougaonika na ekranu, to pisanje i brisanje, prepravljanje, dovođenje rečenice do savršenstva i ponovno preispitivanje, čitanje, deljenje radosti sa onima koji čitaju, davanje najintimnijih emocija onima koji će se u tome često prepoznati i biti zahvalni možda na samo jednoj reči.... Postoji li nešto lepše? Pokušaj da rečima menjaš sebe, druge, svet.... I dalje u tu ideju verujem svim srcem. Pa, to me drži živom, radoznalom, entuzijastičnom i zaista srećnom.
Često sam bila povređena i neprihvaćena u društvu, često sam se osećala kao da sam sama na svetu. U tim trenucima pisanje je bilo i moja ljubav, i moj spas, i moj beg u maštu i neke lepše svetove koje sam stvarala sama. Da, najlepša stvar kod pisanja je što možeš 'živeti' više različitih života i možeš biti sve što poželiš. U tome je čarolija. U tome je radost. Vremenom sam se oslobađala i stvarajući imaginarne svetove i imaginarne ličnosti, shvatila sam da smo mi, ljudi, zapravo svi veoma slični. Pravimo greške iz straha. Biramo pogrešne ljude iz straha od usamljenosti. Povređujemo iz straha da i sami ne budemo povređeni. Nismo savršeni. Imamo nešto zajedničko. I nema razloga da se plašimo jedni drugih. Pisanje ne, ali povlačenje u sebe bilo je moja najveća greška. Pisanje mi je samo pomoglo i 'otvorilo oči'. A onda kada sam otkrila ljubav prema novinarstvu i dobila priliku da što lično, što virtuelno, upoznam različite ljude, shvatila sam koliko u životu propuštamo ako bežimo i skrivamo se ili ako dozvolimo da se 'udavimo' u sopstvenom egu. Od ljudi može mnogo da se nauči. Ljudi inspirišu. Ljudi stvaraju. Ljudi daju energiju. I ne možeš ništa veliko ostvariti bez tima. Možda sam malo 'skrenula' sa teme, ali verujem da je i ovo veoma bitno.
U šta god da verujete svim srcem, nikada i ne pomislite da odustanete od toga. Jer , samim tim što na to mislite svakoga dana, vredno je. Radite na tome. Koliko god se činilo da je sve protiv vas. Koliko god vam trenutne okolnosti možda ne idu na ruku. Koliko god da sumnjate u sebe. Mala doza sumnje je normalna, a čak i dobra kako nam ne bi dozvolila da "poletimo". Nikada neće biti savršen trenutak i nikada se neće stvoriti baš svi uslovi kako bismo započeli ono što želimo. Ako samo čekamo, bojim se da nam u tom čekanju može proći čitav život. Padaćemo i ustajaćemo, ali uvek ćemo se više kajati zbog nečega što nismo, nego zbog nečega što smo uradili.
I verujte da za promene nikada nije kasno. Sasvim je normalno da se čitavog života preispitujemo, da menjamo svoje ciljeve, ideje, određene stavove. To ne treba da vas plaši. Život je nepredvidivo putovanje. Nikada ne znamo sledeću destinaciju, menjamo puteve, ali važno je da neprekidno težimo onome u šta verujemo svim srcem. Šta god to bilo. Bilo da želimo da stvaramo impozantna umetnička dela, da lečimo ljude, gajimo biljke, gradimo kuće, organizujemo kulturne manifestacije, pokušavamo da doprinesemo na različite načine svom okruženju, itd. Ono u šta verujemo svakako je vredno da mu poklonimo sebe u potpunosti. Bez straha. Ono u šta verujemo, veruje u nas. A ono što želimo, želi nas. Zato ne postoji ni jedan jedini razlog da zaboravimo i zanemarimo nešto u šta čitavog života verujemo svim srcem.
Нема коментара:
Постави коментар