Možda ste čuli rečenicu "svet vidimo onakvim kakvi smo sami". Istina je da su ljudi naše ogledalo jer ljude u našem životu, sami smo privukli u svoj život. Dobre oči dobro vide. Da, da. Velika istina. Zato nekad za nekoga kažemo da je naivan, glup, budala... Nije on ništa od toga, on samo možda polazi od sebe. Ja sam u porodici naučila da je svaki čovek u biti dobar, ali svaki ima i mane, kao i vrline, važno je samo ono "kog vuka hraniš". Sa tim pogledom na život sigurno nećeš biti najpopularniji u društvu niti "normalan" u ovom vremenu, a često nećeš ni dobro prolaziti jer ćeš večito biti onaj koji svima veruje i "ne ume da se snađe". Ali, koga briga ako imaš mir u duši. Ići ćeš dalje i savlađivaćeš nove lekcije na svom životnom putu. I uvek ćeš iznova verovati jer jednom mora da se desi nešto prelepo što zaista zaslužuješ. Ali opet, desiće se samo ako u to VERUJEŠ. Ono u šta veruješ, to ćeš i privući. Naivni su zapravo oni koji više nikom ne veruju. Naivni su oni koji su prestali da budu deca i poklanjaju osmehe. Naivni su oni koji misle da neće biti povređeni ako prikrivaju osećanja. Naivni su oni koji su sebi dozvolili da odrastu. Don't grow up, it's a trap! Velika zamka, da. Umesto da idemo otvorenog srca verujući da nam dobro ide u susret, mi smo prestali da verujemo u bilo šta i samo kao mašine radimo ono što se od nas očekuje. Ali opet , ako ideš otvorenog srca, ako daš sve od sebe, ako znaš da daješ svoj maksimum u svemu, pa i u međuljudskim odnosima, zaista ćeš imati dugotrajan mir. I ne samo to. Bićeš verovatno srećniji. Ne razumem čemu ogromna količina negativne energije i negativnih emocija u ljudima? Odakle ona potiče? Da li smo zaista uspeli toliko da banalizujemo i "tabloidizujemo" čak i svoju svakodnevicu? Da li smo u trci za bespotrebnim informacijama i "pljuvanju" svega i svačega i raznim moralisanjima izgubili pojam o onome što je stvarno važno? Naravno, za svakoga od nas prioriteti su različiti. Ali ljudi u našem okruženju bi trebalo da nam budu važni, naročito ljudi koji nam pružaju ljubav, podršku, podstrek i razumevanje i u situacijama kada ni sami sebe ne razumemo. Ljudi koji nas pronalaze i onda kada ne možemo da se pronađemo. Ljudi koji nas prihvataju onakve kakvi jesmo i koji će nas i nakon što čuju nešto najstrašnije moguće samo zagrliti i reći "Biće sve u redu". Svi mi, svesno i nesvesno grešimo i svesno i nesvesno jedni druge povređujemo. Ali, možda postoji način da to bar malo umanjimo, da pokažemo više ljubavi i razumevanja, da pokažemo da nam je neko zaista važan uprkos svim sitnim svađama ili krupnim problemima koje smo zajedno prevazilazili.
Verujem da se mnogo ljudi udaljava upravo u trenutku kada stvari počnu da se podrazumevaju. Zbog nečeg takvog sam i sama nedavno prekinula jedan odnos koji je baš mogao da izraste u nešto lepo. Da, da izraste, ali znate već da nema tog cveća koje raste ako ga redovno ne zalivate i ako ga ne negujete. Na svakom odnosu mora da se radi, kao i na svemu drugom u životu što želimo da traje. Zapamtite: ljubav se ne podrazumeva, ljubav se daje, pokazuje i dokazuje, iznova!
PORODICA
U porodici bi trebalo da smo stekli pojam o tome šta znače ljubav, podrška, zaštita, vera, sloga i razumevanje. Našu porodicu čine oni ljudi koji nas najviše vole, iako nas možda baš uvek ne razumeju. I sama sam imala takva iskustva. Ali ni u jednom trenutku nisam posumnjala u njihovu ljubav. Ima tu svega. Generacijska razlika, sadašnje i neko prošlo vreme, težnje njihovog vremena i "vrednosti" novog doba ( ako se mogu uopšte nazvati vrednostima). Često iz različitih razloga naša mišljenja "ne preklapaju". Često ćete doći u sukob sa najbližima. I sve je to deo života. Mislim da sam se mojima "popela na glavu" od svojih izliva emocija. Ali im uglavnom svakodnevno kažem koliko ih volim. I to zaista ne planirano, ne u nekom posebnom trenutku, nego spontano, u trenucima kada razgovaramo o nekoj temi. Nebitno o čemu. Ali najčešće u trenucima kada osetim koliko sam voljena i zaštićena sa njihove strane, koliku su mi slobodu u životu dali imajući puno poverenje u mene i koliki su mi vetar u leđa, čak i kada pogrešim, čak i kada ne ispunim neko očekivanje. S vremena na vreme im i poklonim neki sitan znak pažnje, ali uvek mislim da sve to nije ništa u poređenju sa svim onim što su oni meni pružili. Svi koji razmišljate ovako me sigurno razumete. Verujem da ni vi ne znate koji je najbolji način da zahvalite porodici na svemu. Nekako je sve premalo. Ali verujem da bi njima bilo najdraže i sasvim dovoljno da izrastemo u dobre ljude. Ali, ne zaboravite da svakodnevno kažete i pokažete ljubav. Jer, danas smo tu, a sutra već ko zna gde. Ne dozvolite da ikad zažalite zbog bilo čega. A znate i sami : kajemo se najčešće zbog onih stvari koje nismo, a ne zbog onih koje smo uradili!
PRIJATELJI
U životu sam izgubila dva vrlo važna prijateljstva. Svojom krivicom. Svojom nepažnjom i glupošću. Ostala koja se nisu održala nisu vredna pomena jer su neke osobe prošle kroz moj život i ne pokušavajući da me razumeju i ne pokušavajući da mi uzvrate sve vreme i emocije uložene u njih. Ne dozvolite da izgubite prave prijatelje, one ljude za koje znate da su vredni. Znam da živimo u neverovatno brzom vremenu, ali moramo naći vremena da SASLUŠAMO i da RAZGOVARAMO. Poslovni sastanci nisu baš uvek važniji. Spremanje stana može da sačeka. Sve može da sačeka, ako tako odlučimo. Ali, postoje stvari koje ne mogu uvek da čekaju, postoje trenuci koji se više nikada neće vratiti čega najčešće, nažalost, kasno postanemo svesni. Važno je saslušati. Važno je da bar pokušamo da ne osuđujemo na prvu loptu. Generalno, sve ljude, naročito svoje prijatelje. Uvek za sve postoji razlog. Ali, samo ako saslušamo, moći ćemo i da razumemo, a verovatno i da pomognemo. Razgovor je najbitniji. Ali razgovor face to face, ne razgovor facebook. Da ne budem shvaćena pogrešno, nemam ništa protiv društvenih mreža, sve koristim i prilično mi pomažu u svakodnevnoj komunikaciji, ali svoje prijatelje viđam svakog dana "in live". Uvek znam šta se u njihovom životu dešva, kao i oni šta se dešava kod mene. Ta razmena informacija začinjena razgovorom o svemu tome i "preradom" informacija su stvarno lekoviti. Naravno, kada se okružimo pozitivnim, dobrim ljudima, ljudima čija nam energija odgovara. Ali, potrebno je da ih osluškujemo i da ih ČUVAMO. Jer opet, kao što rekoh, ni jedan odnos se nažalost ne održava sam od sebe.
EMOTIVNI PARTNER
Ako bih pisala kroz koliko izazova, iskušenja i problema sam prošla radi očuvanja jedne važne i lepe emotivne veze, to sigurno ne bi stalo u jedan članak ( već polako prelazim planirano), a možda mi ne biste ni poverovali. Neću pisati o tome, ali reći ću nešto mnogo važnije, a to je ono sa početka teksta- ne smete dozvoliti da se ljubav podrazumeva. Ta porazumevana ljubav je najgora. Ona prelazi u naviku, a u navici se gubi svaki trag ljubavi. Ok, istina je da je zaljubljenost prolaznog karaktera. Ljubav takođe nije ista u svim delovima emotivne veze jer ljudi rastu, razvijaju se i uče o životu iznova zajedno. I kažu neminovna je u dugim emotivnim vezama neka rutina. Ne bih baš bila saglasna sa tim. Uvek postoji način da se dogodi i najmanja promena. Naravno, parovi koji su dugo zajedno imaju ustaljene rituale, navikli su jedno na drugo, tačno znaju kako se onaj drugi oseća i šta misli, čitaju iz njegovog pogleda, čuju sve u njegovom glasu. To je normalno i prirodno. Meni je to i prelepo. Zapravo, dok ima emocija, sve je prelepo. Kada onda nastaju problemi i kako? Kao i u svakom odnosu, najčešće, zanemarivanjem. Zanemarivanjem partnerovih potreba. Osnovna ljudska potreba ma koliko to neki ljudi negirali i branili se ili prikrivali emocije, jeste potreba za bliskošću, potreba da budemo voljeni je definitivno naša najveća potreba. Bilo čime da se bavimo. Bilo da smo ljudi puni ljubavi i razumevanja ili smo od onih koji su dete u sebi davno izgubili, ne veruju ni u šta, "pljuju" po svemu živom. Dakle, kakvi god da smo, koje god bile naše mane, svi mi želimo ljubav. A ljubav opet kažem, mora i da se kaže, i da se pokaže, i da se dokaže. Često to nije lako, naravno. Ali, na svakom odnosu mora mnogo da se radi. I mora da se uloži mnogo emocija i energije. Kao uostalom, i u svemu drugom. Jer bez toga, nema uspeha. Trebalo bi da bude normalno da sa svojim partnerom o svemu otvoreno razgovarate ( bilo je reči o tome u tekstu "Šta karakteriše dobru emotivnu vezu") , od najbanalnijih sitnica poput toga kako ste proveli dan do razgovora o krupnim životnim koracima i planovima, da sa partnerom provodite slobodno vreme, barem deo slobodnog vremena, da ga s vremena na vreme iznenadite. Ništa se ne podrazumeva. Ni posle dve godine, ni posle pet godina, ni posle trideset godina. A naročito ne možete da podrazumevate ljubav. Ona je tu negde naravno, čim ste "preživeli" jedno drugo tolike godine, ali nije zgoreg da se kaže. Mora tih nekoliko reči da se kaže. Verujte mi na reč.
DRUGI LJUDI
Kao što i mi ponekad imamo loš dan, nije nam do razgovora i nemamo strpljenja, isto to se dešava i drugim ljudima. Onima koje nekad osudimo kako su neljubazni, drski, itd. U stanju smo da im pripišemo različite osobine čak iako ih i ne poznajemo. Problem je u tome što je naša ljudska karakteristika da sve shvatamo lično. A ne bi trebalo. Nečije ponašanje prema nama i prema bilo kome drugom rezultat je njegovih emocija i isključivo njegovih problema, a ne naših. Zato bi uvek trebalo da sa sobom "ponesemo" jedan osmeh i lepu reč za svakoga. Ko zna, možda uspemo da ga odobrovoljimo ili mu čak popravimo dan, a sigurno nećemo izgubiti ništa. Makar se nećemo nervirati i trošiti dragoceno vreme na ogovaranje neljubaznih i "bezobraznih" osoba sa svojim prijateljima.
DECA
Moramo imati na umu da smo mi deci uzori. Ne samo svojoj deci. Deca "upijaju" reči i postupke odraslih, najpre ono što vide u svojoj porodici, a nakon što prođu socijalizaciju, i ono što vide izvan porodice. Zbog toga bi trebalo da se trudimo da budemo najbolja moguća verzija sebe u svakom trenutku. Deca neće toliko obraćati pažnju na ono što im govorimo, ukoliko se u skladu sa tim vrednostima i ne ponašamo dajući im na taj način dobar primer. Postoje i deca o kojima nažalost niko ne brine i koja nisu imala sreću da osete toplinu porodičnog doma. Znamo za ustanove gde su smeštana i bićemo veoma srećni ako im nekim poklonom, osmesima, zagrljajem i svojom pažnjom ulepšamo dan. Ulepšaćemo dan i sebi, sasvim sigurno.
ŽIVOTINJE
Životinje su takođe živa bića i naša je dužnost da vodimo računa o njima. A poznato je koliko ih je izloženo zlostavljanju ili napušteno. Ukoliko u nekom trenutku više nemate mogućnost da vodite računa sa njima, najbolje rešenje je da ih poklonite nekoj dragoj osobi ili odnesete u azil. Životinje osećaju i neophodno im je puno pažnje i ljubavi, baš kao i nama. A ukoliko imate mogućnost, umesto da kupite mačku , psa ili nekog drugog kućnog ljubimca, najpre razmislite da li postoji neka životinjica o kojoj niko ne brine, a kojoj biste vi mogli da pružite pažnju i dom. I zapamtite: one to zaista umeju da cene!
Verujem da se mnogo ljudi udaljava upravo u trenutku kada stvari počnu da se podrazumevaju. Zbog nečeg takvog sam i sama nedavno prekinula jedan odnos koji je baš mogao da izraste u nešto lepo. Da, da izraste, ali znate već da nema tog cveća koje raste ako ga redovno ne zalivate i ako ga ne negujete. Na svakom odnosu mora da se radi, kao i na svemu drugom u životu što želimo da traje. Zapamtite: ljubav se ne podrazumeva, ljubav se daje, pokazuje i dokazuje, iznova!
PORODICA
U porodici bi trebalo da smo stekli pojam o tome šta znače ljubav, podrška, zaštita, vera, sloga i razumevanje. Našu porodicu čine oni ljudi koji nas najviše vole, iako nas možda baš uvek ne razumeju. I sama sam imala takva iskustva. Ali ni u jednom trenutku nisam posumnjala u njihovu ljubav. Ima tu svega. Generacijska razlika, sadašnje i neko prošlo vreme, težnje njihovog vremena i "vrednosti" novog doba ( ako se mogu uopšte nazvati vrednostima). Često iz različitih razloga naša mišljenja "ne preklapaju". Često ćete doći u sukob sa najbližima. I sve je to deo života. Mislim da sam se mojima "popela na glavu" od svojih izliva emocija. Ali im uglavnom svakodnevno kažem koliko ih volim. I to zaista ne planirano, ne u nekom posebnom trenutku, nego spontano, u trenucima kada razgovaramo o nekoj temi. Nebitno o čemu. Ali najčešće u trenucima kada osetim koliko sam voljena i zaštićena sa njihove strane, koliku su mi slobodu u životu dali imajući puno poverenje u mene i koliki su mi vetar u leđa, čak i kada pogrešim, čak i kada ne ispunim neko očekivanje. S vremena na vreme im i poklonim neki sitan znak pažnje, ali uvek mislim da sve to nije ništa u poređenju sa svim onim što su oni meni pružili. Svi koji razmišljate ovako me sigurno razumete. Verujem da ni vi ne znate koji je najbolji način da zahvalite porodici na svemu. Nekako je sve premalo. Ali verujem da bi njima bilo najdraže i sasvim dovoljno da izrastemo u dobre ljude. Ali, ne zaboravite da svakodnevno kažete i pokažete ljubav. Jer, danas smo tu, a sutra već ko zna gde. Ne dozvolite da ikad zažalite zbog bilo čega. A znate i sami : kajemo se najčešće zbog onih stvari koje nismo, a ne zbog onih koje smo uradili!
PRIJATELJI
U životu sam izgubila dva vrlo važna prijateljstva. Svojom krivicom. Svojom nepažnjom i glupošću. Ostala koja se nisu održala nisu vredna pomena jer su neke osobe prošle kroz moj život i ne pokušavajući da me razumeju i ne pokušavajući da mi uzvrate sve vreme i emocije uložene u njih. Ne dozvolite da izgubite prave prijatelje, one ljude za koje znate da su vredni. Znam da živimo u neverovatno brzom vremenu, ali moramo naći vremena da SASLUŠAMO i da RAZGOVARAMO. Poslovni sastanci nisu baš uvek važniji. Spremanje stana može da sačeka. Sve može da sačeka, ako tako odlučimo. Ali, postoje stvari koje ne mogu uvek da čekaju, postoje trenuci koji se više nikada neće vratiti čega najčešće, nažalost, kasno postanemo svesni. Važno je saslušati. Važno je da bar pokušamo da ne osuđujemo na prvu loptu. Generalno, sve ljude, naročito svoje prijatelje. Uvek za sve postoji razlog. Ali, samo ako saslušamo, moći ćemo i da razumemo, a verovatno i da pomognemo. Razgovor je najbitniji. Ali razgovor face to face, ne razgovor facebook. Da ne budem shvaćena pogrešno, nemam ništa protiv društvenih mreža, sve koristim i prilično mi pomažu u svakodnevnoj komunikaciji, ali svoje prijatelje viđam svakog dana "in live". Uvek znam šta se u njihovom životu dešva, kao i oni šta se dešava kod mene. Ta razmena informacija začinjena razgovorom o svemu tome i "preradom" informacija su stvarno lekoviti. Naravno, kada se okružimo pozitivnim, dobrim ljudima, ljudima čija nam energija odgovara. Ali, potrebno je da ih osluškujemo i da ih ČUVAMO. Jer opet, kao što rekoh, ni jedan odnos se nažalost ne održava sam od sebe.
EMOTIVNI PARTNER
Ako bih pisala kroz koliko izazova, iskušenja i problema sam prošla radi očuvanja jedne važne i lepe emotivne veze, to sigurno ne bi stalo u jedan članak ( već polako prelazim planirano), a možda mi ne biste ni poverovali. Neću pisati o tome, ali reći ću nešto mnogo važnije, a to je ono sa početka teksta- ne smete dozvoliti da se ljubav podrazumeva. Ta porazumevana ljubav je najgora. Ona prelazi u naviku, a u navici se gubi svaki trag ljubavi. Ok, istina je da je zaljubljenost prolaznog karaktera. Ljubav takođe nije ista u svim delovima emotivne veze jer ljudi rastu, razvijaju se i uče o životu iznova zajedno. I kažu neminovna je u dugim emotivnim vezama neka rutina. Ne bih baš bila saglasna sa tim. Uvek postoji način da se dogodi i najmanja promena. Naravno, parovi koji su dugo zajedno imaju ustaljene rituale, navikli su jedno na drugo, tačno znaju kako se onaj drugi oseća i šta misli, čitaju iz njegovog pogleda, čuju sve u njegovom glasu. To je normalno i prirodno. Meni je to i prelepo. Zapravo, dok ima emocija, sve je prelepo. Kada onda nastaju problemi i kako? Kao i u svakom odnosu, najčešće, zanemarivanjem. Zanemarivanjem partnerovih potreba. Osnovna ljudska potreba ma koliko to neki ljudi negirali i branili se ili prikrivali emocije, jeste potreba za bliskošću, potreba da budemo voljeni je definitivno naša najveća potreba. Bilo čime da se bavimo. Bilo da smo ljudi puni ljubavi i razumevanja ili smo od onih koji su dete u sebi davno izgubili, ne veruju ni u šta, "pljuju" po svemu živom. Dakle, kakvi god da smo, koje god bile naše mane, svi mi želimo ljubav. A ljubav opet kažem, mora i da se kaže, i da se pokaže, i da se dokaže. Često to nije lako, naravno. Ali, na svakom odnosu mora mnogo da se radi. I mora da se uloži mnogo emocija i energije. Kao uostalom, i u svemu drugom. Jer bez toga, nema uspeha. Trebalo bi da bude normalno da sa svojim partnerom o svemu otvoreno razgovarate ( bilo je reči o tome u tekstu "Šta karakteriše dobru emotivnu vezu") , od najbanalnijih sitnica poput toga kako ste proveli dan do razgovora o krupnim životnim koracima i planovima, da sa partnerom provodite slobodno vreme, barem deo slobodnog vremena, da ga s vremena na vreme iznenadite. Ništa se ne podrazumeva. Ni posle dve godine, ni posle pet godina, ni posle trideset godina. A naročito ne možete da podrazumevate ljubav. Ona je tu negde naravno, čim ste "preživeli" jedno drugo tolike godine, ali nije zgoreg da se kaže. Mora tih nekoliko reči da se kaže. Verujte mi na reč.
DRUGI LJUDI
Kao što i mi ponekad imamo loš dan, nije nam do razgovora i nemamo strpljenja, isto to se dešava i drugim ljudima. Onima koje nekad osudimo kako su neljubazni, drski, itd. U stanju smo da im pripišemo različite osobine čak iako ih i ne poznajemo. Problem je u tome što je naša ljudska karakteristika da sve shvatamo lično. A ne bi trebalo. Nečije ponašanje prema nama i prema bilo kome drugom rezultat je njegovih emocija i isključivo njegovih problema, a ne naših. Zato bi uvek trebalo da sa sobom "ponesemo" jedan osmeh i lepu reč za svakoga. Ko zna, možda uspemo da ga odobrovoljimo ili mu čak popravimo dan, a sigurno nećemo izgubiti ništa. Makar se nećemo nervirati i trošiti dragoceno vreme na ogovaranje neljubaznih i "bezobraznih" osoba sa svojim prijateljima.
DECA
Moramo imati na umu da smo mi deci uzori. Ne samo svojoj deci. Deca "upijaju" reči i postupke odraslih, najpre ono što vide u svojoj porodici, a nakon što prođu socijalizaciju, i ono što vide izvan porodice. Zbog toga bi trebalo da se trudimo da budemo najbolja moguća verzija sebe u svakom trenutku. Deca neće toliko obraćati pažnju na ono što im govorimo, ukoliko se u skladu sa tim vrednostima i ne ponašamo dajući im na taj način dobar primer. Postoje i deca o kojima nažalost niko ne brine i koja nisu imala sreću da osete toplinu porodičnog doma. Znamo za ustanove gde su smeštana i bićemo veoma srećni ako im nekim poklonom, osmesima, zagrljajem i svojom pažnjom ulepšamo dan. Ulepšaćemo dan i sebi, sasvim sigurno.
ŽIVOTINJE
Životinje su takođe živa bića i naša je dužnost da vodimo računa o njima. A poznato je koliko ih je izloženo zlostavljanju ili napušteno. Ukoliko u nekom trenutku više nemate mogućnost da vodite računa sa njima, najbolje rešenje je da ih poklonite nekoj dragoj osobi ili odnesete u azil. Životinje osećaju i neophodno im je puno pažnje i ljubavi, baš kao i nama. A ukoliko imate mogućnost, umesto da kupite mačku , psa ili nekog drugog kućnog ljubimca, najpre razmislite da li postoji neka životinjica o kojoj niko ne brine, a kojoj biste vi mogli da pružite pažnju i dom. I zapamtite: one to zaista umeju da cene!
Нема коментара:
Постави коментар