Kada izgubimo dragu osobu, osećamo se kao da smo sami na svetu... Zapravo, i sami se osećamo izgubljeno. Čudna mešavina emocija koju ne umem i nisam naučila da objasnim. Kažu da je najveća tuga u životu smrt voljene osobe. Iz ličnog iskustva mogu to i da potvrdim. Svakako mi ne bi bilo prijatno ni da sam ostavljena, ni da sam završila neko prijateljstvo ili emotivnu vezu, ali ovakav odlazak drage osobe ne može se porediti ni sa jednom tugom na ovom svetu.
Moj deda je bio i ostao moj najveći uzor i posvetiti mu jedan tekst na blogu nije ništa naspram onoga što je zasluživao i zaslužuje. Biću ponosna na sebe ako ostvarim pola onoga što je on za svog života učinio. On nije bio samo neko ko me je vodio u školu, na sankanje, ko mi je donosio čokoladice i novogodišnje paketiće, pravio ljuljašku i policu za knjige, držao me na krilu i pevao Taši taši ... on je neko ko mi je dao najvažnije životne lekcije, neko čiji bi život trebalo da služi za primer. Bio je izuzetno obrazovan, ali nikada egoističan i nadmen. Bio je "nadređeni"; ali nikada nije učinio da se niti jedan čovek u njegovom okruženju oseti podređeno. Bio je pun ljubavi prema meni i mami, ali i pun ljubavi prema svetu oko sebe. Neko ko nije poznavao mržnju niti bilo koju negativnu emociju. Neko ko je nastojao svim srcem i svom snagom da imam srećno detinjstvo. Neko ko je učinio da i danas radim na sebi i postajem SVOJA. Neko ko je verovao u mene oduvek i zauvek. Neko kome sam iz srca obećala da se nikada neću plašiti ničega i da ću završiti fakultet samo dva dana pre da ga zauvek izgubim...
Kada odu oni koji su nam najdraži, ostanu samo BOL i SEĆANJA... i to samo lepa sećanja. Kažu da oni, gore na nebu, nikako ne bi želeli da nas vide tužne. Ipak, ne možemo izbeći gorak i opor ukus tuge kada odu. No, baš tada treba da imamo najviše snage da se suočimo sa svim preprekama i izazovima koje život stavlja pred nas. Onaj koga više nema ostavio je dubok trag na našem srcu. Pamtićemo ga i čuvati u srcu zauvek. " Neki ljudi ne odu nikada". Zapravo, prisutini su uvek dok žive u našem sećanju. Svi odlazimo, to je prirodni i neminovni tok života. I zbog toga bi trebalo da se potrudimo da ostavimo trag. Možda ne trag u čitavom čovečanstvu, ali trag u srcima ljudi, makar onih koji nas okružuju. Svi smo prolazni i sve je prolazno. Ali emocija koju dajemo u trenutku nikada ne umire. Nekada mi je žao što nisam provodila sa dedom više vremena i tokom tinejdžerskih dana. Sva lepa sećanja uglavnom su vezana za detinjstvo. Žao mi je što u nekim trenucima nisam bila tu. Žao mi je što u nekim trenucima neke stvari nisam razumela. Žao mi je što sam u nekim situacijama odreagovala kako sam odreagovala. Zbog toga, recite lepu reč, pružite zagrljaj, iznenadite i BUDITE TU, kada želite da povisite ton- zastanite, kada poželite da izgovorite teške reči, prvo razmislite, trudite se da pružite što više podrške i ljubavi, dok još možete, dok ne bude suviše kasno.
Moj deda je bio i ostao moj najveći uzor i posvetiti mu jedan tekst na blogu nije ništa naspram onoga što je zasluživao i zaslužuje. Biću ponosna na sebe ako ostvarim pola onoga što je on za svog života učinio. On nije bio samo neko ko me je vodio u školu, na sankanje, ko mi je donosio čokoladice i novogodišnje paketiće, pravio ljuljašku i policu za knjige, držao me na krilu i pevao Taši taši ... on je neko ko mi je dao najvažnije životne lekcije, neko čiji bi život trebalo da služi za primer. Bio je izuzetno obrazovan, ali nikada egoističan i nadmen. Bio je "nadređeni"; ali nikada nije učinio da se niti jedan čovek u njegovom okruženju oseti podređeno. Bio je pun ljubavi prema meni i mami, ali i pun ljubavi prema svetu oko sebe. Neko ko nije poznavao mržnju niti bilo koju negativnu emociju. Neko ko je nastojao svim srcem i svom snagom da imam srećno detinjstvo. Neko ko je učinio da i danas radim na sebi i postajem SVOJA. Neko ko je verovao u mene oduvek i zauvek. Neko kome sam iz srca obećala da se nikada neću plašiti ničega i da ću završiti fakultet samo dva dana pre da ga zauvek izgubim...
Kada odu oni koji su nam najdraži, ostanu samo BOL i SEĆANJA... i to samo lepa sećanja. Kažu da oni, gore na nebu, nikako ne bi želeli da nas vide tužne. Ipak, ne možemo izbeći gorak i opor ukus tuge kada odu. No, baš tada treba da imamo najviše snage da se suočimo sa svim preprekama i izazovima koje život stavlja pred nas. Onaj koga više nema ostavio je dubok trag na našem srcu. Pamtićemo ga i čuvati u srcu zauvek. " Neki ljudi ne odu nikada". Zapravo, prisutini su uvek dok žive u našem sećanju. Svi odlazimo, to je prirodni i neminovni tok života. I zbog toga bi trebalo da se potrudimo da ostavimo trag. Možda ne trag u čitavom čovečanstvu, ali trag u srcima ljudi, makar onih koji nas okružuju. Svi smo prolazni i sve je prolazno. Ali emocija koju dajemo u trenutku nikada ne umire. Nekada mi je žao što nisam provodila sa dedom više vremena i tokom tinejdžerskih dana. Sva lepa sećanja uglavnom su vezana za detinjstvo. Žao mi je što u nekim trenucima nisam bila tu. Žao mi je što u nekim trenucima neke stvari nisam razumela. Žao mi je što sam u nekim situacijama odreagovala kako sam odreagovala. Zbog toga, recite lepu reč, pružite zagrljaj, iznenadite i BUDITE TU, kada želite da povisite ton- zastanite, kada poželite da izgovorite teške reči, prvo razmislite, trudite se da pružite što više podrške i ljubavi, dok još možete, dok ne bude suviše kasno.
A kada napokon, nakon izvesnog vremena, samo naučimo da živimo bez onih kojih više nema... ostaje nada da su na nekom lepšem, boljem i plemenitijem mestu. Ostaje osećaj da smo bili voljeni i nekome važni. Ostaje snaga da se borimo u ime njih za nove životne pobede. Ostaje vera da ćemo ostvariti ono što oni nisu stigli da ostvare. Ostaje ona jedna zvezda na nebu kojoj svake noći pred spavanje namignemo i pružimo zahvalan smešak za dan pun spokoja. Ostaje veliko sjajno sunce kome šeretski namignemo kada postignemo uspeh zbog kog je ON na nebu sad još srećniji i ponosniji od nas!
Besmrtna pesma Mika Antić
Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?
Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.
Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko...
Visoko.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava?
Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.
Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.
Нема коментара:
Постави коментар