Ovih dana dok sam sređivala svoju sobu prepunu knjiga i starih svezaka, pronašla sam nekoliko svojih dnevnika koje sam pisala još u osnovnoj školi. Osam godina sam redovno pisala dnevnik, a onda, iz nekog razloga, prestala. Otvorila sam svesku pokušavajući da se prisetim trenutaka o kojima sam pisala, da ih ponovo oživim, da bar na trenutak osetim onu staru radost ili tugu. Međutim, zanimljivo je koliko na sve to o čemu sam tada sa zanosom pisala, sada gledam drugačije, a opet, koliko sam, na neki način, ostala ista. Imala sam snove koje imam i danas. Volela sam ljude koji su mi dragi i danas, iako mnogi od njih više nisu deo mog života. Radovala sam se istim stvarima. Jedina razlika je u tome što sam tada sve doživljavala suviše lično i što sam ponekad previše patila zbog stvari koje i nisu toliko važne. Ipak, pisanje mi je pomagalo da saberem svoje misli, da polako otkrivam i upoznajem sebe, da bolje razumem svet oko sebe onakav kakav jeste, zanimljiv i nesavršen. Ali, da je savršen, ne bi bio istovremeno i zanimljiv, zar ne?
Rano sam naučila da čitam i pišem, mnogo pre polaska u školu. Iako me je nekad mrzelo da provodim sate ispred različitih slikovnica ( recimo da sam, kao i svako dete, više volela bojanke i razne društvene igre), moram priznati da mi je to znanje kasnije dosta pomoglo. Stvorila sam svoj svet, svet od reči. Prepuštala sam se pisanju. Zanimljivo je što se nisam opterećivala temama... jednostavno, uvek sam pronalazila dovoljno dobar razlog da pišem i uvek sam pisala ono što i osećam. Kako je to samo čaroban osećaj! Preneti emocije na papir, gledati kako se slova stapaju sa onim što je u tvojim mislima, tvojoj duši. I onda razmisliti... i bolje razumeti. Bolje razumeti i ono što nas usrećuje, ali i ono što nas povređuje.
Baš čitam u jednom lifestyle magazinu kako je pisanje dnevnika ponovo u modi. U žurbi i nedostatku vremena zaboravila sam na dnevnik, to je nekako ostalo negde u detinjstvu. Toliko je bilo trenutaka koje je trebalo zabeležiti i opisati.... Znam da bi mi za neke sigurno nedostajale reči, ali ipak, trebalo je da nađem način da ih zabeležim. I dalje kao i kad sam bila dete verujem da ono što je zapisano, traje zauvek, nikada se neće zaboraviti. Svi izražavamo emocije na različite načine, neko fotografijom, neko slikom, neko pokretom, neko glasom, a neko rečima. Ali zaista, sve što je zabeleženo na bilo koji od ovih načina, uvek kada se kasnije prisetimo, vraća iste emocije. Ono što želim da vam poručim jeste i to da pisanje dnevnika nije samo za decu, nije neka laka zabava, nešto što može da se radi "tek onako". Pisanje dnevnika, kao i pisanje uopšte, služi nama- da razumemo, da volimo, da nam bude uteha ako patimo, da saberemo misli i donesemo neke važne odluke, da shvatimo šta je ono što nas čini srećnim, da budemo hrabriji, da idemo ka svojim snovima. To nam je svima potrebno. I bilo u modi ili ne, kada god nađete slobodno vreme i priliku, pišite! Nije tačno da to iziskuje ogroman talenat, a i, uostalom, dnevnik verovatno nikada nećete nigde objaviti. Dakle, ništa vas ne sprečava u tome.
Нема коментара:
Постави коментар