Ne bih želela da se ova kolumna pretvori u motivacioni govor, ali je zaista moram početi rečenicom- Verujte, vredite mnogo! Možda i mnogo više nego što ste toga uopšte svesni. Pitate se zbog čega? Odgovor je vrlo jednostavan: svako od nas je drugačiji, svako je poseban na svoj način i svako ima "ono nešto", ali svoje, posebno, drugačije, autentično. Neku posebnost koje nije svestan ili koju možda još uvek nije ni otkrio. Oni koji otkriju svoju posebnost uglavnom uspeju da od svog života naprave vrhunsko umetničko delo i postanu inspiracija i predmet divljenja. Oni drugi, pak, ostaju po strani, posmatrači su i kritičari tuđih postignuća ili neuspeha i najčešće nisu zadovoljni sobom, a samim tim ni načinom života koji vode.
Važno je najpre da shvatimo da se naša vrednost ( iako se tako misli, iako je to možda sada "in" i baš svi ispunjavaju te "must have" uslove) ne meri materijalnim stvarima koje posedujemo, firmiranom garderobom, emotivnim statusom, brojem ljudi koji nas podržavaju u našim ciljevima, itd. Naša vrednost se meri samo onim što je U NAMA, a nikako na nama ili oko nas. Neko mnogo mudriji odavno je rekao da je sve što nam je potrebno, zapravo već u nama.
Naša sredina, nažalost, još uvek i nije baš naklonjena ljudima koji su na bilo koji način drugačiji, bilo u čemu da se ta različitost ogleda, a kada je neko posebno talentovan i bavi se umetnošću, obično ga smatramo "čudakom" koji "živi u svom svetu". Još ako je talentovan u više umetničkih oblasti, uvek je predmet različitih govorkanja i uvek je na meti onih sumnjičavih i neostvarenih.Naravno, ne mora uvek biti tako. Ali, u svakom slučaju, uvek je nekako lakše prikloniti se masi i hodati utabanim stazama. Ali, da li je lepše i da li ćemo tako biti srećniji? Ne verujem.
Ako ste od onih koji su već u nekoliko navrata "hvatali" sebe kako preispituju svoje odluke vezane za obrazovanje, posao i karijeru shodno tome da li su dovoljno dobri, da li će imati dovoljno podrške, da li će naići na odobravanje ili osporavanje , da li su zaista dobri u onome čime se bave, u potpunosti vas razumem. Često nemamo hrabrosti da se otisnemo u nepoznato baš iz navedenih razloga. Kao što sam pisala u jednom prethodnom tekstu, "idealan trenutak" ne postoji, ono čuveno "kad se kockice poklope", obično se pretvara u čekanje Godoa. Nikada nećete znati sve i verovatno nikada nećete imati utisak da ste sasvim dobri, odlični u nečemu. To je možda i dobro jer će vam uvek biti podstrek da budete bolji. I da, nikada nećete imati podršku baš svih ljudi jer jednostavno, ne gledamo svi sve istim očima. A ono što vidimo slika je nas samih. Samo odrastanje i vaspitanje nas "stavljaju" u određene kalupe, odrastajući i školujući se dobijamo milion nekakvih "uputstava za život", roditelji, prijatelji, okruženje, pa i mediji neretko nam plasiraju milion uputstava o tome kako treba živeti. A recept za takvo nešto zapravo ne postoji. Kao što je svako od nas različit, tako je sasvim prirodno i normalno da svako od nas ima svoj, drugačiji životni put. I naravno, nismo , zaista nismo dužni da bilo kome svoj put objašnjavamo.
Da bismo zaista kvalitetno živeli, moramo pronaći i živeti svoju STRAST, svoju LJUBAV , sav svoj talenat za to nešto što nas određuje. Moramo to i podeliti sa drugima jer je samo tako smisleno i vredno. Bilo da pišete pesme, slikate, glumite ili ste lekar, učitelj, pekar, morate naučiti da date 100% sebe, tj. baš kao što je predivno raditi ono što volimo, moramo zavoleti, tj. voleti ono što radimo. Obično ne biramo zanimanje, već ono bira nas. I to ne slučajno i bez razloga. Ali isto tako, mnogi ljudi tokom života mogu da se bave različitim stvarima, mogu menjati poslove, baš kao i mesto stanovanja. Mogu obavljati i više poslova istovremeno. I sasvim je moguće da ih svaki od njih podjednako ispunjava. Ili, pored svog posla, mogu imati hobije koji su im takođe strast. Zašto nam "nije logično" da neko ko je poslastičar savršeno piše poeziju ili slika? To je samo jedan običan primer, ali zaista, postoji milion predrasuda. A najgore je upravo to što smo često sumnjičavi i prestrogi prema sebi samima. Možda bismo zaista mogli biti uspešni u nečemu što bismo želeli da radimo, u čemu bismo želeli da se oprobamo, a nekako uvek iz nekog razloga nemamo hrabrosti. Jednostavno, nekada ne bi trebalo postavljati sebi suviše pitanja, već jednostavno-probati. Možda i uspe. To na početku nikada ne znamo.
Zbog čega je važno da kada najpre otkrijemo, "iskoristimo" sve ono što imamo u sebi?
Zbog toga što ćemo se osetiti istinski ispunjeno i vredno. Više nećemo sumnjati u sebe i imati stalnu potrebu da sve svoje odluke toliko preispitujemo.
Naučićemo da se odvažimo da verujemo u svoje snove i naučićemo da prihvatamo sve što nam život može doneti onda kada se usudimo da izađemo iz čuvene zone komfora i osetimo sreću.
Važno je najpre da shvatimo da se naša vrednost ( iako se tako misli, iako je to možda sada "in" i baš svi ispunjavaju te "must have" uslove) ne meri materijalnim stvarima koje posedujemo, firmiranom garderobom, emotivnim statusom, brojem ljudi koji nas podržavaju u našim ciljevima, itd. Naša vrednost se meri samo onim što je U NAMA, a nikako na nama ili oko nas. Neko mnogo mudriji odavno je rekao da je sve što nam je potrebno, zapravo već u nama.
Naša sredina, nažalost, još uvek i nije baš naklonjena ljudima koji su na bilo koji način drugačiji, bilo u čemu da se ta različitost ogleda, a kada je neko posebno talentovan i bavi se umetnošću, obično ga smatramo "čudakom" koji "živi u svom svetu". Još ako je talentovan u više umetničkih oblasti, uvek je predmet različitih govorkanja i uvek je na meti onih sumnjičavih i neostvarenih.Naravno, ne mora uvek biti tako. Ali, u svakom slučaju, uvek je nekako lakše prikloniti se masi i hodati utabanim stazama. Ali, da li je lepše i da li ćemo tako biti srećniji? Ne verujem.
Ako ste od onih koji su već u nekoliko navrata "hvatali" sebe kako preispituju svoje odluke vezane za obrazovanje, posao i karijeru shodno tome da li su dovoljno dobri, da li će imati dovoljno podrške, da li će naići na odobravanje ili osporavanje , da li su zaista dobri u onome čime se bave, u potpunosti vas razumem. Često nemamo hrabrosti da se otisnemo u nepoznato baš iz navedenih razloga. Kao što sam pisala u jednom prethodnom tekstu, "idealan trenutak" ne postoji, ono čuveno "kad se kockice poklope", obično se pretvara u čekanje Godoa. Nikada nećete znati sve i verovatno nikada nećete imati utisak da ste sasvim dobri, odlični u nečemu. To je možda i dobro jer će vam uvek biti podstrek da budete bolji. I da, nikada nećete imati podršku baš svih ljudi jer jednostavno, ne gledamo svi sve istim očima. A ono što vidimo slika je nas samih. Samo odrastanje i vaspitanje nas "stavljaju" u određene kalupe, odrastajući i školujući se dobijamo milion nekakvih "uputstava za život", roditelji, prijatelji, okruženje, pa i mediji neretko nam plasiraju milion uputstava o tome kako treba živeti. A recept za takvo nešto zapravo ne postoji. Kao što je svako od nas različit, tako je sasvim prirodno i normalno da svako od nas ima svoj, drugačiji životni put. I naravno, nismo , zaista nismo dužni da bilo kome svoj put objašnjavamo.
Da bismo zaista kvalitetno živeli, moramo pronaći i živeti svoju STRAST, svoju LJUBAV , sav svoj talenat za to nešto što nas određuje. Moramo to i podeliti sa drugima jer je samo tako smisleno i vredno. Bilo da pišete pesme, slikate, glumite ili ste lekar, učitelj, pekar, morate naučiti da date 100% sebe, tj. baš kao što je predivno raditi ono što volimo, moramo zavoleti, tj. voleti ono što radimo. Obično ne biramo zanimanje, već ono bira nas. I to ne slučajno i bez razloga. Ali isto tako, mnogi ljudi tokom života mogu da se bave različitim stvarima, mogu menjati poslove, baš kao i mesto stanovanja. Mogu obavljati i više poslova istovremeno. I sasvim je moguće da ih svaki od njih podjednako ispunjava. Ili, pored svog posla, mogu imati hobije koji su im takođe strast. Zašto nam "nije logično" da neko ko je poslastičar savršeno piše poeziju ili slika? To je samo jedan običan primer, ali zaista, postoji milion predrasuda. A najgore je upravo to što smo često sumnjičavi i prestrogi prema sebi samima. Možda bismo zaista mogli biti uspešni u nečemu što bismo želeli da radimo, u čemu bismo želeli da se oprobamo, a nekako uvek iz nekog razloga nemamo hrabrosti. Jednostavno, nekada ne bi trebalo postavljati sebi suviše pitanja, već jednostavno-probati. Možda i uspe. To na početku nikada ne znamo.
Zbog čega je važno da kada najpre otkrijemo, "iskoristimo" sve ono što imamo u sebi?
Zbog toga što ćemo se osetiti istinski ispunjeno i vredno. Više nećemo sumnjati u sebe i imati stalnu potrebu da sve svoje odluke toliko preispitujemo.
Naučićemo da se odvažimo da verujemo u svoje snove i naučićemo da prihvatamo sve što nam život može doneti onda kada se usudimo da izađemo iz čuvene zone komfora i osetimo sreću.
Нема коментара:
Постави коментар