Neretko sam se susretala sa različitim mišljenjima o tome kakav odnos bi trebalo da imamo sa svojim roditeljima, šta zapravo znači biti dobar i uspešan roditelj i kako je "ispravno" vaspitavati decu. Za takve stvari, kao i za mnoge druge važne stvari u životu, ne postoji nikakav konkretan recept. Svako dete je univerzum za sebe, kao i svaki roditelj.Važno je nastojati da dobro upoznamo svoje dete, odnosno svoje roditelje, kako bismo se bolje i razumeli.
Mnogi roditelji govore da su svojoj deci isključivo roditelji, da im ne mogu biti "drugari", odnosno prijatelji jer uglavnom smatraju da takav odnos sa decom isključuje autoritet i poštovanje. Međutim, to ne mora da bude tako. Mislim da je veoma važno izgraditi i negovati prijateljski odnos sa roditeljima. To znači biti svestan činjenice da nemamo boljih prijatelja od njih i to znači slobodu da im poveravamo sve ono što nam je važno bez bojazni da će nas oni osuditi, već spremni da sa njima o tome razgovaramo, saslušamo njihova iskustva i savete. Ukoliko sa detetom izgrade odnos pun poverenja, roditelji su uvek na dobitku i nikada neće doći u situaciju da ne znaju gde im je dete, sa kim se druži, šta namerava da radi, o čemu sanja i čemu teži, šta ga muči i sputava, itd.
Imam takav odnos sa svojom majkom i vrlo sam srećna zbog toga. Mogu slobodno da kažem da ne postoji osoba koja me bolje poznaje i koja zna više stvari o meni od nje. Verujte, iako joj poveravam svaku sitnicu i prepričavam svaki svoj dan, beskrajno je poštujem. Dakle, to nema veze sa autoritetom. Svaki prijateljski odnos bi valjda trebalo da bude baziran na poštovanju, barem sam ja tako učena. Volim svoje prijateljice, obožavam trač partije sa njima, kao i svaka devojka, verujem im i međusobno se savetujemo. Ipak, najviše verujem mami, naravno, zbog iskustva, ali i upravo zbog toga što imamo tako otvoren odnos kakav bih poželela da svako dete izgradi sa svojim roditeljima ili barem jednim od njih.
Meni je od detinjstva sasvim normalno da sa roditeljima izađem u kafić na sok, da odem sa mamom na sladoled, na picu, u bioskop, da se igramo zajedno u parku, da ostanemo dugo budne kod kuće i razgovaramo o svemu i svačemu, slušamo muziku i pevamo, razgovaramo o dogodovštinama iz maminih školskih i tinejdžerskih dana, gledamo albume sa slikama, smejemo se do besvesti, a čak smo nekoliko puta izašle zajedno u klub i uživale u noćnom provodu. Sa njom sam pričala o svojim prvim simpatijama, dečjim snovima, malim i velikim željama i planovima, sa njom sam se savetovala oko upisa na fakultet, pokretanja bloga... Naravno, uvek mi je bila savetnik, kritičar, ali i "vetar u leđa".
Roditelji moraju uvek imati na umu da su prvi i glavni uzori svojoj deci, te one vrednosti koje žele da im usade , one osobine koji bi želeli da deca steknu , moraju zastupati i imati i sami. Otvoren, prijateljski odnos čini da se uspostavi još jača veza između roditelja i dece koja tako postaje neraskidiva i traje tokom čitavog života. Tačno je da roditelj mora imati izvestan autoritet i očekivati poštovanje deteta, ali je najbitnije da dobije POVERENJE deteta, a to će učiniti samo naklnošću, bliskošću, pokazivanjem detetu da mu je prijatelj, a ne protivnik, da nije onaj koji sudi i kažnjava, već onaj koji je tu da pomogne i razume. Nažalost, mnogo je mojih vršnjaka koji još uvek kriju neke važne stvari od roditelja, tj. nemaju hrabrosti i ne mogu da se usude da im nešto saopšte. A u godinama smo kada već uzimamo život u svoje ruke i odgovaramo za svoje postupke. Ako ne verujemo svojim roditeljima i oni nama, kome ćemo? Ukoliko bismo više RAZGOVARALI, sigurno bismo se bolje i razumeli.
Kažu da je roditeljstvo najteži, ali i najlepši posao na svetu. Još uvek se nisam ostvarila u toj ulozi, ali kada se osvrnem na svoj odnos sa mamom, verujem da je zaista tako. Generalno, u svim odnosima, a naročito u odnosu roditelj-dete, mislim da je zaista najvažnije da jedni druge više SLUŠAMO, osluškujemo, PROVODIMO ZAJEDNIČKO KVALITETNO VREME, razgovaramo, pokažemo razumevanje, spremnost da razumemo, posavetujemo, damo "vetar u leđa", pohvalimo i nagradimo... Tako ćemo i sami postajati bolji, a samim tim i naučiti da razvijamo dobre odnose sa ljudima.
Mnogi roditelji govore da su svojoj deci isključivo roditelji, da im ne mogu biti "drugari", odnosno prijatelji jer uglavnom smatraju da takav odnos sa decom isključuje autoritet i poštovanje. Međutim, to ne mora da bude tako. Mislim da je veoma važno izgraditi i negovati prijateljski odnos sa roditeljima. To znači biti svestan činjenice da nemamo boljih prijatelja od njih i to znači slobodu da im poveravamo sve ono što nam je važno bez bojazni da će nas oni osuditi, već spremni da sa njima o tome razgovaramo, saslušamo njihova iskustva i savete. Ukoliko sa detetom izgrade odnos pun poverenja, roditelji su uvek na dobitku i nikada neće doći u situaciju da ne znaju gde im je dete, sa kim se druži, šta namerava da radi, o čemu sanja i čemu teži, šta ga muči i sputava, itd.
Imam takav odnos sa svojom majkom i vrlo sam srećna zbog toga. Mogu slobodno da kažem da ne postoji osoba koja me bolje poznaje i koja zna više stvari o meni od nje. Verujte, iako joj poveravam svaku sitnicu i prepričavam svaki svoj dan, beskrajno je poštujem. Dakle, to nema veze sa autoritetom. Svaki prijateljski odnos bi valjda trebalo da bude baziran na poštovanju, barem sam ja tako učena. Volim svoje prijateljice, obožavam trač partije sa njima, kao i svaka devojka, verujem im i međusobno se savetujemo. Ipak, najviše verujem mami, naravno, zbog iskustva, ali i upravo zbog toga što imamo tako otvoren odnos kakav bih poželela da svako dete izgradi sa svojim roditeljima ili barem jednim od njih.
Meni je od detinjstva sasvim normalno da sa roditeljima izađem u kafić na sok, da odem sa mamom na sladoled, na picu, u bioskop, da se igramo zajedno u parku, da ostanemo dugo budne kod kuće i razgovaramo o svemu i svačemu, slušamo muziku i pevamo, razgovaramo o dogodovštinama iz maminih školskih i tinejdžerskih dana, gledamo albume sa slikama, smejemo se do besvesti, a čak smo nekoliko puta izašle zajedno u klub i uživale u noćnom provodu. Sa njom sam pričala o svojim prvim simpatijama, dečjim snovima, malim i velikim željama i planovima, sa njom sam se savetovala oko upisa na fakultet, pokretanja bloga... Naravno, uvek mi je bila savetnik, kritičar, ali i "vetar u leđa".
Roditelji moraju uvek imati na umu da su prvi i glavni uzori svojoj deci, te one vrednosti koje žele da im usade , one osobine koji bi želeli da deca steknu , moraju zastupati i imati i sami. Otvoren, prijateljski odnos čini da se uspostavi još jača veza između roditelja i dece koja tako postaje neraskidiva i traje tokom čitavog života. Tačno je da roditelj mora imati izvestan autoritet i očekivati poštovanje deteta, ali je najbitnije da dobije POVERENJE deteta, a to će učiniti samo naklnošću, bliskošću, pokazivanjem detetu da mu je prijatelj, a ne protivnik, da nije onaj koji sudi i kažnjava, već onaj koji je tu da pomogne i razume. Nažalost, mnogo je mojih vršnjaka koji još uvek kriju neke važne stvari od roditelja, tj. nemaju hrabrosti i ne mogu da se usude da im nešto saopšte. A u godinama smo kada već uzimamo život u svoje ruke i odgovaramo za svoje postupke. Ako ne verujemo svojim roditeljima i oni nama, kome ćemo? Ukoliko bismo više RAZGOVARALI, sigurno bismo se bolje i razumeli.
Kažu da je roditeljstvo najteži, ali i najlepši posao na svetu. Još uvek se nisam ostvarila u toj ulozi, ali kada se osvrnem na svoj odnos sa mamom, verujem da je zaista tako. Generalno, u svim odnosima, a naročito u odnosu roditelj-dete, mislim da je zaista najvažnije da jedni druge više SLUŠAMO, osluškujemo, PROVODIMO ZAJEDNIČKO KVALITETNO VREME, razgovaramo, pokažemo razumevanje, spremnost da razumemo, posavetujemo, damo "vetar u leđa", pohvalimo i nagradimo... Tako ćemo i sami postajati bolji, a samim tim i naučiti da razvijamo dobre odnose sa ljudima.
Нема коментара:
Постави коментар