Da li i koliko zapravo, obraćate pažnju na to šta govorite? Kakvi su vaši razgovori sa prijateljima, šta je predmet vaših ćaskanja, a šta vaših razmišljanja kada ostanete potpuno sami? I da li mislite da to možda na neki način čini, ali i oblikuje vašu svakodnevicu, vaš život?
Ono što govorimo i način na koji vidimo druge ljude govori o nama mnogo više nego što to mislimo.
Ljudi su naše ogledalo. Mi se samo međusobno prepoznajemo. Sve ono loše što mislimo i izgovaramo o nekome, sve one osobine koje nam najviše smetaju kod drugih, upravo su sve ono što smo i sami negde potisnuli u sebi i što još uvek nismo spremni da priznamo i da menjamo. Jer zaista, možemo menjati jedino sebe. Isto tako, sve one dobre osobine koje primećujemo, sve kvalitete drugih ljudi i lepotu različitih mesta i situacija, takođe nosimo i u sebi. Ukoliko se nekome od srca divimo, velika je verovatnoća da lako i sami možemo postići sve ono što je i on.
Ogovaranje je definitivno u ljudskoj prirodi. Svi smo nekada sa prijateljima, uz kafu, razgovarali o ljudima koje poznajemo, na različite načine. Ali, verovatno nismo bili ni svesni koliko sve to zapravo negativno utiče na naš život. Svakodnevno se preispitujemo upoređujući se sa drugima. Preispitujemo tuđe izbore, uspehe i neuspehe, odluke i postupke, umesto da to činimo sa sopstvenim. Kao što smo ono što mislimo i govorimo o sebi, isto tako smo ono što govorimo o drugima.
A zbog čega to činimo? Vrlo je jednostavno: lakše je osuditi nego razumeti. Razumevanje nečijih postupaka iziskuje priličan mentalni i emocionalni napor. Osuđivanje nas štiti od sebe samih. Govoreći loše o nekome, nesvesno, podsvesno govorimo sami sebi kako smo mi drugačiji, odnosno, bolji. A da li je zaista tako? Ako smo zaista bolji, odakle potreba da sami sebi to dokažemo kroz ogovaranje drugog?
Čini mi se da se danas negde izgubila sposobnost da saslušamo. Svi negde žurimo i mislimo da se bavimo sobom, a zapravo se bavimo svim onim nebitnim stvarima, a svojim unutrašnjim životom ponajmanje. Kada ostanemo sami sa sobom, sve nas muče neka slična pitanja i dileme. I svako ih rešava na svoj način. Sve je slično, slično sanjamo, slično želimo, slično patimo.... samo se na različite načine borimo sa onim što nam život donosi. A zbog takvih razlika ne bi trebalo osuđivati ni jednog čoveka.
" Ne sanjamo svi jednako i to nikom ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?" ( M. Antić)
Naš pogled na svet i ljude odraz je našeg unutrašnjeg života, odnosno, naše ličnosti.Ogledalo naše Duše. Što je naš unutrašnji život bogatiji i ispunjeniji, a duša se hrani sadržajima koji je raduju i oplemenjuju, to ćemo više dobrog videti u svemu što nas okružuje i "izvlačićemo" toliko toga pozitivnog u svim ljudima koje sretnemo. Podeliću sa vama jednu priču koju sam pre nekoliko godina čula ( možda neki i znaju za nju), a koja će vam približiti ovo o čemu pišem:
Jednom davno jedan starac je sedeo izvan zidina velikog grada. Kada bi se putnici približili zidinama, upitali bi starca: " Kakvi ljudi žive u ovom gradu?"
Starac bi odgovorio pitanjem: " Kakvi ljudi žive u mestu odakle vi dolazite?"
Ako bi putnici odgovorili: " Samo loši ljudi žive u mestu odakle dolazimo" , starac bi odgovorio: "Nastavite dalje; ovde ćete takođe naći samo loše ljude".
Ako bi putnici odgovorili: " Dobri ljudi žive u mestu odakle smo došli ", starac bi im rekao:
" Uđite, i ovde ćete naći samo dobre ljude".
Naravno, ukoliko imate naviku ogovaranja, neće ići lako da "zaustavite" sebe sledeći put kada počnete da govorite loše o nekome. Ali, imajte uvek na umu da svaka loša reč 'truje' vašu dušu i da govori o vama, setite se toga svaki put i postepeno ćete se oslobađati. Takođe, imajte u vidu činjenicu da ništa nije po sebi dobro i loše, samo će uvek biti baš onakvo kakvim odlučite da ga vidite. Misli su čudo i imaju neverovatnu moć, mnogo veću nego što možemo da zamislimo.
A toliko je divnih stvari koje mogu okupirati našu pažnju. Samo pogledajte oko sebe! Živimo u izobilju svega. Živimo u izobilju informacija od kojih možemo birati samo one koje nama znače, koje nas raduju, oplemenjuju, inspirišu i podstiču. Sa prijateljima uvek možemo razgovarati o knjigama, filmovima, blogovima, svojim interesovanjima i hobijima i svakodnevno raditi na sebi i rasti. To je mnogo kvalitetnije utrošeno vreme od onog koje "ode" na govorkanja i žaljenje što nismo neko drugi. Vredimo upravo zbog onoga što jesmo, ko kaže da bi trebalo da budemo kao neko drugi ili da imamo nešto što ima neko drugi??
Zavirimo u svoju dušu. Tu ćemo pronaći sve što nam je potrebno.
Ili: sve ono što vam je zaista potrebno, već je u vama. Samo treba da to otkrijete i probudite.
Ono što govorimo i način na koji vidimo druge ljude govori o nama mnogo više nego što to mislimo.
Ljudi su naše ogledalo. Mi se samo međusobno prepoznajemo. Sve ono loše što mislimo i izgovaramo o nekome, sve one osobine koje nam najviše smetaju kod drugih, upravo su sve ono što smo i sami negde potisnuli u sebi i što još uvek nismo spremni da priznamo i da menjamo. Jer zaista, možemo menjati jedino sebe. Isto tako, sve one dobre osobine koje primećujemo, sve kvalitete drugih ljudi i lepotu različitih mesta i situacija, takođe nosimo i u sebi. Ukoliko se nekome od srca divimo, velika je verovatnoća da lako i sami možemo postići sve ono što je i on.
Ogovaranje je definitivno u ljudskoj prirodi. Svi smo nekada sa prijateljima, uz kafu, razgovarali o ljudima koje poznajemo, na različite načine. Ali, verovatno nismo bili ni svesni koliko sve to zapravo negativno utiče na naš život. Svakodnevno se preispitujemo upoređujući se sa drugima. Preispitujemo tuđe izbore, uspehe i neuspehe, odluke i postupke, umesto da to činimo sa sopstvenim. Kao što smo ono što mislimo i govorimo o sebi, isto tako smo ono što govorimo o drugima.
A zbog čega to činimo? Vrlo je jednostavno: lakše je osuditi nego razumeti. Razumevanje nečijih postupaka iziskuje priličan mentalni i emocionalni napor. Osuđivanje nas štiti od sebe samih. Govoreći loše o nekome, nesvesno, podsvesno govorimo sami sebi kako smo mi drugačiji, odnosno, bolji. A da li je zaista tako? Ako smo zaista bolji, odakle potreba da sami sebi to dokažemo kroz ogovaranje drugog?
Čini mi se da se danas negde izgubila sposobnost da saslušamo. Svi negde žurimo i mislimo da se bavimo sobom, a zapravo se bavimo svim onim nebitnim stvarima, a svojim unutrašnjim životom ponajmanje. Kada ostanemo sami sa sobom, sve nas muče neka slična pitanja i dileme. I svako ih rešava na svoj način. Sve je slično, slično sanjamo, slično želimo, slično patimo.... samo se na različite načine borimo sa onim što nam život donosi. A zbog takvih razlika ne bi trebalo osuđivati ni jednog čoveka.
" Ne sanjamo svi jednako i to nikom ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?" ( M. Antić)
Naš pogled na svet i ljude odraz je našeg unutrašnjeg života, odnosno, naše ličnosti.Ogledalo naše Duše. Što je naš unutrašnji život bogatiji i ispunjeniji, a duša se hrani sadržajima koji je raduju i oplemenjuju, to ćemo više dobrog videti u svemu što nas okružuje i "izvlačićemo" toliko toga pozitivnog u svim ljudima koje sretnemo. Podeliću sa vama jednu priču koju sam pre nekoliko godina čula ( možda neki i znaju za nju), a koja će vam približiti ovo o čemu pišem:
Jednom davno jedan starac je sedeo izvan zidina velikog grada. Kada bi se putnici približili zidinama, upitali bi starca: " Kakvi ljudi žive u ovom gradu?"
Starac bi odgovorio pitanjem: " Kakvi ljudi žive u mestu odakle vi dolazite?"
Ako bi putnici odgovorili: " Samo loši ljudi žive u mestu odakle dolazimo" , starac bi odgovorio: "Nastavite dalje; ovde ćete takođe naći samo loše ljude".
Ako bi putnici odgovorili: " Dobri ljudi žive u mestu odakle smo došli ", starac bi im rekao:
" Uđite, i ovde ćete naći samo dobre ljude".
Naravno, ukoliko imate naviku ogovaranja, neće ići lako da "zaustavite" sebe sledeći put kada počnete da govorite loše o nekome. Ali, imajte uvek na umu da svaka loša reč 'truje' vašu dušu i da govori o vama, setite se toga svaki put i postepeno ćete se oslobađati. Takođe, imajte u vidu činjenicu da ništa nije po sebi dobro i loše, samo će uvek biti baš onakvo kakvim odlučite da ga vidite. Misli su čudo i imaju neverovatnu moć, mnogo veću nego što možemo da zamislimo.
A toliko je divnih stvari koje mogu okupirati našu pažnju. Samo pogledajte oko sebe! Živimo u izobilju svega. Živimo u izobilju informacija od kojih možemo birati samo one koje nama znače, koje nas raduju, oplemenjuju, inspirišu i podstiču. Sa prijateljima uvek možemo razgovarati o knjigama, filmovima, blogovima, svojim interesovanjima i hobijima i svakodnevno raditi na sebi i rasti. To je mnogo kvalitetnije utrošeno vreme od onog koje "ode" na govorkanja i žaljenje što nismo neko drugi. Vredimo upravo zbog onoga što jesmo, ko kaže da bi trebalo da budemo kao neko drugi ili da imamo nešto što ima neko drugi??
Zavirimo u svoju dušu. Tu ćemo pronaći sve što nam je potrebno.
Ili: sve ono što vam je zaista potrebno, već je u vama. Samo treba da to otkrijete i probudite.
Нема коментара:
Постави коментар