Intervju: Slađana Bušić: " Znam da se od novinarstva ne živi, ali spremna sam za Reč i da umrem"

"Čarobni svet reči" kao i do sada, nastavlja da predstavlja talentovane kreativne ljude koji čine da svet postane makar malo lepše mesto za sve nas. Putem kojim se ređe ide, putem ozbiljnog rada, truda, vere, talenta, entuzijazma, ljubavi prema rečima i umetnosti, putem hrabrosti i stvaralaštva , Slađana Bušić hrabro korača ka ostvarenju svojih snova.  Večito zaljubljena u Reči   ( baš u duhu našeg "Čarobnog sveta reči") kojima stvara neke čudesne svetove kakvi zapravo i postoje u svakome od nas, samo bi trebalo da ih otkrijemo, a opet, svesna trenutka i društva u kome živimo, govori o inspiraciji, ljubavi prema novinarstvu i umetnosti, pokušaju da promenimo svet jer je ova planeta samo naša i na nama je da je činimo najlepšim mogućim mestom za sebe, a onda i za druge! Ukoliko pogledate spisak njenih omiljenih autora i knjiga što iz domaće, što iz svetske literature ( biće vam potrebno malo duže da ga pročitate) , razumećete zbog čega se ona tako dobro "snalazi" sa rečima kojima proizvodi magiju. Nedavno je napisala i svoju prvu priču za decu kojom će buditi mališane u radio emisiji "Dobro jutro, deco", a iz koje, sasvim sigurno, i odrasli mogu mnogo toga da nauče. Njen blog "Veselo lice" nas s vremena na vreme podseti na to koliko je zapravo radosti u svima nama i oko nas, samo ako želimo da je vidimo jer, kako reče Duško Radović, "sreća je mala, obična i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide." Upravo zbog toga što svako od nas ima moć da od svog života stvori umetničko delo koje će služiti mnogima kao inspiracija, Slađana Bušić vas u jednoj svojoj pesmi navodi na razmišljanje o tome "koje je boje vaša umetnost", kao i vaš život, duboko verujući u to da za umetnost, kulturu, ljubav i čovečnost još uvek ima mesta na ovoj planeti.   

Da li se sećaš trenutka kada si se zaljubila u pisanu reč i odlučila da svoje obrazovanje nastaviš na Fakultetu političkih nauka, i to na katedri za žurnalistiku?

-Još dok sam bila u majčinoj utrobi, počela sam da se zaljubljujem. Najpre u nezaboravne zvuke i neverovatne slike kojima sam bila okružena, a potom i u Reči, kojima sam nestvarne prizore sebi pokušavala da dočaram. Zatim sam došla na svet, ponekad, veoma opasno mesto na planeti Zemlji. Mama mi je čitala knjige, dok je tata svirao violinu, pa sam Umetnost zahvaljujući njima u potpunosti zavolela. Naučila sam da čitam mnogo pre polaska u školu. Kod nas u kući normalno je da se knjiga čita naglas. Takođe, moji roditelji su voleli i vole da razgovaramo o knjigama, muzici, slikarskim delima, arhitekturi, jednom rečju, o Kulturi. Zajedno gledamo filmove, slušamo Bitlse. Imala sam sreće što sam u osnovnoj školi imala profesorku srpskog jezika i književnosti Ružu Purić, koja je bila i moja razredna, i koja je sve to što sam naučila u kući, u mene u potpunosti utisnula. Mi smo bili generacija koja je imala i školski časopis, kao i novinarsku, literarnu i dramsku sekciju. Bila sam deo svake od njih. I u svakoj od njih pronalazila deo sebe. Mi smo već u drugom razredu sami osmišljavali i vodili programe. Sećam se da sam čak u prvom razredu najavljivala jedan program na školskoj priredbi. Žao mi je što su mnoge škole u Srbiji danas uskraćene za takav vid rada sa đacima. Shvativši da je Pozorište moj način života, da je Muzika moja velika ljubav, da je Slikarstvo moj pogled na svet, a Reči moja potreba, moj lek i duhovno zadovoljstvo,odlučujem se ( bez grama Hamleta u sebi, koga često imam kraj sebe) da upišem studije novinarstva i komunikologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
Znam da se od novinarstva ne živi, ali spremna sam za Reč i da umrem.

Kako je nastao blog "Veselo lice"? Šta je ono po čemu se ovaj blog izdvaja u moru raznih kreativnih blogova koji se pojavljuju iz dana u dan?

- "Veselo lice" je blog u nastanku. Neažuriranost je jedna od njegovih odlika, tj. ažuriranost po sistemu JIN JAN JUNGA, odnosno sinhrono. Mi ne jurimo informacije. Informacije jure nas. Tj. same nam se kažu. Želja "Veselog lica" je da ljudi počnu da obraćaju pažnju na svakodnevne sitne radosti i da ih zapamte, jer krupne radosti najčešće su prolazne. Često se susreće sa pitanjem: " Kako je moguće da se uvek smejete? Odakle vam snage za to?!" Kada bismo samo pogledali ( ali, dobro pogledali) ljude oko sebe i kada bismo ih upoznali, istinski upoznali, shvatili bismo kojom količinom sreće smo okićeni. Kada mogu ljudi sa izuzetno teškim životnim pričama da imaju osmehe, zašto ne bismo mogli i mi?! Svako od nas će se naći u onim situacijama za koje pomisli da ne može da ih reši , ali i one se prevazilaze. Život čoveku da samo onoliko koliko može da izdrži. Što si jači, više ćeš teških situacija imati u životu, ali ćeš iz njih izlaziti još jači i izdržljiviji. Ako je zdravlje najvažnija stvar na svetu, životna radost i duhovna ispunjenost su najvažnije sporedne stvari na svetu, neka mi ne zamere ljubitelji fudbala.
Konstantno jedini odgovor na tešku situaciju u kojoj se naša zemlja nalazi je urlik u sebi. Svi kukamo, niko ništa ne preduzima. Svi bi promene, niko ne bi da se menja. "Zašto mora sve od mene da krene?!" Zato što je svako od nas promena. Promena koja može uticati i za početak promeniti svoj položaj u zgradi, zatim u ulici, onda u naselju, potom u lokalnoj samoupravi,a zatim i na nekom krupnijem planu, odnosno u državi. Neće sve doći preko noći, ali verujmo da će doći, tj. da ćemo mi to nešto dovesti. Ako mi nećemo, ko će? Zbog toga potrebno je da se naš bunt čuje naglas. Kulturu su sahranili, ali mesto joj nije u kovčegu. Zbog toga mi moramo biti Buntovnici koji će, ako ništa, ostaviti bar knedlu u grlu onima koji su Kulturu i Umetnost sistematski uništavali i to i dalje čine. "Pljačka im materina", što bi rekao aforističar. "Veselo lice" je prostor za ambiciozne, kreativne i savremene "buntovnike sa razlogom".

Pored toga što se baviš novinarstvom, pišeš i pesme, aforizme, kratke priče...U čemu pronalaziš inspiraciju?

- Inspiracija je svuda oko nas i u nama samima, samo je treba pažljivo čuti. Često nas zove. Piše nam pisma. Umesto nas ide na letovanja i zimovanja. Vodi nas za ruku, ali i gura u provaliju. Sa nama pravi fotografije i kolaže, boji lice, svira klavir. Mi samo zapisujemo njene doživljaje i njena sećanja. Ponekad je neko od nas nedostupan, pa inspiracija pobegne, zavuče se u glavu nekog drugog. Počne da otkucava u nečijem tuđem srcu. Popne se na nebo, a mi još nismo kupili dovoljno dugačke merdevine da do neba stignemo. Pokrije se senkom i po ceo dan se ogleda u Suncu...Međutim, ne možeš uvek očekivati prisustvo inspiracije. Tamo gde isnpiracija prestaje, počinje očajanje. I to je težina krsta koju moraš poneti, ako si se opredelio za stvaralaštvo.

Sam naziv zemlje Srbija je aforističan, tako da za aforizme inspiracije nikada ne ponestaje. „Majke, rađajte lopove“, jedan je od skorašnjih. Dok god budem živela na najlepšem delu Balkana, pisaću aforizme. Priča se takođe rodi. Njima se svakodnevno hranim, mada mnogo ih više čitam nego što ih pišem. Za dečje priče potrebna je doza zrelosti i životno iskustvo, ali zahvaljujući urednici programa za decu i mlade u Radio Beogradu, Vesni Ćorović Butrić, napisala sam nedavno i svoju prvu priču za decu. Veoma mi je drago što ću njom probuditi decu, i to u emisiji „Dobro jutro deco“ uz koju sam se budila i odrastala. Vrlo sam srećna što sam i saradnik redakcije, jer od svih ljudi koji su u njoj i koji su  dete u sebe sačuvali, mogu dosta toga da naučim.

Poeziju pijem umesto lekova za smirenje. Nikada ne izlazim iz kuće bez neke zbirke poezije, tako da često kažem da je: „Poezija uvek sa mnom, uz mene, i u meni“. I zaista je tako. Nikada neću napisati najbolju pesmu, ali svaki put se oduševim kada najbolju pročitam. A mnogo je najboljih, bar u mom životu. I dela iz klasične literature, takođe.

Projekat „Mladi dolaze“ pri Udruženju književnika Srbije i nosilac projekta, tj. mama Grozdana Lučić Lalić pomogli su mi da shvatim da Poezija među mladima itekako živi i da nikada neće nestati.

Blogovanje podrazumeva upoznavanje različitih zanimljivih inspirativnih ljudi i predivna druženja sa njima. Postoji li intervju na koji si izuzetno ponosna i ličnost koja je na tebe ostavila poseban utisak?

- Tako je, svaka od osoba sa kojom sam razgovarala na mene je ostavila poseban utisak. Odabrala sam ih kao sagovornike za Veselo lice, pre svega iz razloga što su posebne i krasi ih neka osobenost, ako ništa bar „veselo lice“. Unikati falsifikata imaju prostora u svim ostalim medijiskim izdanjima, a Veslo lice prostor je isključivo za „Buntovnike s razlogom“, ljude koji se ne stide svoje različitosti. Veselo lice je prostor za obične ljude koje krasi neobičnost i koji na neobičan način gledaju na svet... Najbolji intervju još nisam uradila. Mada, svakodnevno sam mu za jedan korak bliža. Najbolje ne postoji. To je otprilike odlika savršenstva, a savršenstvu samo možemo težiti i možemo ga zamišljati i živeti u onostranom svetu. Mada, nije li najbolji intervju onaj koji sa sobom vodiš?! Volim da postavljam pitanja, mada vrlo često se zbunim pre odgovora, naročito na pitanja iz dečjih usta. Pre dve godine, moja najmlađa sestra Natalija, stala je ispred ogledala, pogledala me i pitala: „A zašto Ti hoćeš da budeš pisac?“ Nisam znala šta da joj odgovorim. Postoje stvari koje hoćeš i stvari koje se kroz tebe hoće. Novinarstvo se kroz mene hoće. Najneverovatniji utisak na mene ostavlja Tišina, tako da me ona neretko i inspiriše.

Šta voliš da čitaš, imaš li omiljenog pisca ili autora čije delo te je na neki način "dotaklo" i promenilo? Koje knjige bi preporučila čitaocima našeg bloga?

- S obzirom na to da dosta vremena provodim u gradskom prevozu, u redovima i čitaonicama, svaki sekund vremena trošim na čitanje najrazličitijih stvari, od dnevne štampe, „Politike“, dnevnog lista „Danas“ i „Večernjih novosti“, preko različitih kreativnih portala, zatim „Nedeljnika“, „NIN-a“, i nedeljnog lista „Vreme“, „Njuz neta“, do klasičnih dela,  istorijskih i detektivskih romana, pa sve do Poezije ( koja me ni u snovima ne ostavlja na miru). Kada bih odabrala omiljenog pisca, ogrešila bih se o nekog sigurno. Mogu da navedem one koje volim. To su pre svih Branislav Nušić sa svim svojim delima (čovek zahvaljujući kome sam svom zvaničnom imenu dodala ime Branislava i ostala bez nekoliko hiljada dinara u džepu) potom Ivo Andrić, Stendal, Zola, Igo (Francuzi), F.M.Dostojevski („Zapisi iz podzemlja“ i „Zapisi iz mrtvog doma“, „Idiot“, „Koskar“...) , Tolstoj („Rat i mir“), Bulgakov („Majsor i margarita“), Borislav Pekić ( „Besnilo“, „Zlatno runo“ (svevremeno)), potom Tomas Man („Čarobni breg“), Gogolj („Dnevnik jednog ludaka“), Nabokov („Bleda vatra“), „Biblija“, zatim Tišma („Bernardijeva soba“), Filip David („Kuća sećanja i zaborava“), M.Pavić („Hazarski rečnik“, „Predeo slikan čajem“)... Sigurno sam nešto zaboravila. Preporučujem zbrirku priča sa ulice „C.c.c“, potom „Ulicu na ljuljaški“ Vesne Ćorović Butrić, potom zbirku poezije „Iz istog smo legla“ Grozdane Lučić Lalić, zatim uvek poeziju Momčila Nastasijevića, Branka Miljkovića, Vaska Pope, Ivana V.Lalića,  Enesa Hailovića, Adama Puslojića, Branislava Veljkovića, Rastegorca, A.Sekulića (klokotrista) i naravno svih ljudi iz projekta „Mladi dolaze“. ( Nikole Đurića, „O stalaktitu i stalagmitu“, Ognjena Karadžića, „Tri jezika starosti“ i „Prljave ljudske šake“, Nemanje Dragaša („Obećani svemir“), Gorana Nedeljkovića („Kornjačino srce“), Tamare Simić („Neobična bajka“), potom Aleksandra Stanić Škodrića (majstora za stihove), Đorđa Kuzmanovića, Jane Petrović, Ane Krstić...), ali i ljudi iz pesničke grupe „Mladi i mrtvi“ (Miodraga Danilovića, Jasne Kinđić, Stefana Stefanovića, Stefana Sobakova („Bekstvo u zatvor“, „Džez naš nasušni“), Ane Ilić, Tanje Janković, Gileta Laudanovića i mnogih drugih).  Sve knjige i autore koje sam navela toplo preporučujem svim čitaocima bloga „Čarobni svet reči“. Naravno, neka ne zaborave Crnjanskog, Raičkovića, Dučića, Kostića, Ćopića, Nerudu i nikako Šekspira, jer ima „nešto trulo u državi“, a i „zglob je ispao“. I nikako ne smem zaboraviti knjigu „Lajem ne prestajem“ Ljilje Bralović, niti zbirku poezije „Šta je život“ Silvije Pavić.

Kakvi su tvoji planovi za budućnost kada je reč o tvom blogu, ali i novinarskoj karijeri?

- Što bi rekao Mika Antić: „Ludo moja, zar ne znaš, lepo je nemati plan...“, jer sve se nekako događa „mimo naše volje“. Ako se jednog jutra probudim i poželim da odustanem od novinarstva, nastaviću da spavam, jer znam da to neću biti ja. Sigurna sam da novinarstvo u meni od mene nikada neće odustati, stoga ćete me sigurno još dugo, dugo slušati kao novinara, čitaćete moje tekstove i viđaćete me u ovom trenutku, u središtu pažnje. Kultura, Umetnost, Stvaralaštvo, Osmeh i Čovečnost moja su opredeljenja i boriću se za njih dok god budem disala. A i kada prestanem, „s druge strane duge“ znam da će nešto moje umesto mene pisati i govoriti. Možda jedan akord iz Osmeha Veslog lica.

Šta bi poručila mladim ljudima koji žele da se bave novinarstvom, pisanjem ili bilo kojim drugim oblikom kreativnog izražavanja?

- Od jednog svog sagovornika, kao odgovor na jedno slično pitanje, dobila sam rečenicu: „Poruke daju mudri starci“. Dodaću: Obećanja daju političari, a inspiraciju umetnici. Slušajte sebe i negujte to nešto svoje u sebi, bez obzira na to šta drugi o tome mislili. Mnogo čitajte, da biste bar nešto malo umeli da napišete. Ne klečite! Ne molite se političarima za veću platu. Postavljajte pitanja! Ne idite samo na konferencije velikih vođa! Vi ne možete promeniti svet, ali možete uticati na pokretanje promena. Ne očekujte da ćete od novinarstva ili bilo kog drugog kreativnog zanimanja živeti. Neka novinarstvo, film, muzika, pozorište, fotografija, slikarstvo, arhitektura i Vaše misli budu pokretači ovog društva. Zapamtite, misli su materijalne. Pokreću čak i stvari, neka pokrenu i Vas. Jer, Reč je Vaš život, iako je čovek gospodar samo neizgovorenih reči! Gospodarstvo nije za Vas. Možda mislite da ste baš Vi „generacija zatvorenih vrata“. Otvorite ih! Svojim znajem, trudom, entuzijazmom, energijom, neodustajanjem, borbom, hrabrošću i nepokolebljivošću! Jednom rečju, svojim optimizmom!

БОЈА ВАШЕ УМЕТНОСТИ...

Каква се то музика чује са дирке срца Вашег,

Да ли је осмех Вашег ума домаћин, или је само непозван гост;

Како изгледа кореографија стваралаштва Вашег?! 

Које је боје Ваша уметност?

Каква се то песма пише на платну живота Вашег,

Да ли је хумор Ваше главе непријатељ, или је само ретко виђен гост;

Има ли ишта од фотографија стваралаштва Вашег?!

Које је боје Ваше уметност?

Каква се то игра чује у олујним ветровима цвркута Вашег,

Да ли је нада Ваше личности челични зид, или је она само дрвени мост;

Како то изгледа кључ из стваралачког кутка Вашег?!

Које је боје Ваша уметност?

Какав се то рингишпил врти у љуљашци неба Вашег,

Да ли је Ваша личност псећа коска или је она само рибља кост;

На чему је нагласак стваралаштва Вашег?!

Које је боје Ваше уметност?

Које је боје Ваш живот, Ваша љубав, нада, и вера,

Шта ради њена нота и стваралачка сфера;

Чиме се то бави рука Ваше свестраности?!

Које је боје боја Ваше уметности?

Kako da negujete svoj šarm na način na koji to čine Parižanke?

Znate da smo ludi za knjigom "Kako biti Parižanka" i da smo u više navrata pisali o njoj i prenosili vam najzanimljivije detalje, a danas ćete čitati o tome na koji način Parižanke postižu vrhunski izgled tokom svih 24 sata, a otkrićemo vam i to za šta bi obavezno trebalo da uvek nađete vremena.

OSNOVNO

Džins, uvek, svuda i na svaki način. Odnesite Parižanki farmerke iz ormana i osećaće se kao gola.

Muške cipele. Samo zato što svi kažu da ove šik ravne cipele nisu namenjene ženama, ali ti si kontrašica po prirodi. U stvari, to je sama suština tvog stila.

Tašna. Ona nije modni dodatak, već tvoj dom. Ona je nezamenljivi haos, gde istovremeno možeš da nađeš i sasušenu detelinu sa četiri lista i stari račun za struju. Spolja je predivna, i to je važno da bi se održala pojava. Ali i da se niko ne zapita šta se sve krije u njoj.

Mali crni blejzer. Uz njega će i stari par farmerki izgledati otmeno ( onaj par koji stalno nosiš) i nosiš ga onih dana kada ne želiš da bude očigledno da se trudiš da dobro izgledaš.

Baletanke. One su tvoje papuče. Ne biraš između udobnosti i elegancije; za tebe je izbor sve ili ništa. Niko nikad nije video Odri Hepbern u flanelskim papučama.

Mala svilena marama. Nema samo jednu funkciju. Prvo, dodaje malo boje tamnoj odeći bez rizika da ćeš počiniti pogrešan modni korak. A kada padne kiša, vezaćeš je oko glave kao Romi Šnajder. Ponekad možeš i da je upotrebiš da obrišeš detetu nos kada ti ponestane papirnih maramica.

Bela košulja. Vanvremenska ikona.

Dugi trenčkot. Naravno, za toplije vreme. Svesna si da te neće zagrejati kao prava perjana jakna. Ali kada obučeš takav mantil, imaš osećaj da si dobrovoljno dodala malo simpatičnog sala između kukova i struka.

Debeli šal. Baš zato što nemaš zimsku jaknu. I bez obzira na to što se pretvaraš da je to nemoguće, ponekad ti je ipak hladno.

Preveliki džemper koji ti sklizne sa ramena. Nosiš ga dan posle zabave, kao da si se ušuškala u jorgan. Mekan je kao plišani meda, smiruje kao bensedin, širok je kao ekran u bioskopu, savršen za dane kada previše osećaš sopstvene kukove.

Obične velike naočare za sunce. Svakog dana, čak i kada pada kiša, jer uvek imaš razlog da ih nosiš: previše je svetla, mamurluk, suze ti se slivaju niz lice, želiš da izgledaš tajanstveno...

Dva broja veća košulja. Uvek ćeš otkopčati dugme više da ne bi delovalo preozbiljno. Obično je pozajmiš od dečka. Nikad je nećeš vratiti, a možda ćeš je jednog dana nositi dok si u zagrljaju nekog drugog. Ljubav može da izbledi, ali neki modni komadi traju večno.

Vrlo jednostavna, ali vrlo skupa majica. Ova kontradikcija je vodilja tvog života baš kao što Sloboda predvodi Narod; nemaš problema da prihvatiš najobičnije trendove, sve dok možeš da dodaš malo luksuza. Posledica je da provodiš sate tragajući za savršenom pamučnom majicom, čije prefinjeno tkanje i blago providna tkanina čine da se osećaš kao da nosiš kašmir.

NAĐI VREMENA

Nađi vremena da proćaskaš sa starijom susetkom, da pročitaš knjigu, da prošetaš do posla po lepom vremenu umesto da se voziš gradskim prevozom. Nađi vremena da pobegneš na vikend sa prijateljima.

Nađi vremena da slušaš i da upoznaš sebe.

Nađi vremena da se promeniš, da odrasteš, da se odmoriš. Nađi vremena da kažeš da, nađi vremena da kažeš ne. Nađi vremena da ćutiš. Nađi vremena da brineš o svom telu, da dobro jedeš. Nađi vremena da se zapitaš ko si i šta želiš.

Pozovi baku za rođendan i operi kosu hladnom vodom, baš kao što te je učila, saslušaj svoju decu, duboko udahni, nađi vremena da iscediš sok od pomorandži za doručak, da odeš u muzej, da se prošetaš po šumi i oslušneš zvuke sićušnih stvorenja u travi. Tokom leta, nađi vremena da napraviš herbarijum sušenog cveća sa detetom, da mu pročitaš priču.

Nađi vremena da nađeš vreme jer niko drugi to neće uraditi za tebe.

I ne zaboravi da uživaš u sanjarijama tokom kupke preko dana, baš kao kad si bila mala.

DRUŠTVO: Problem vršnjačkog nasilja- Vodič za roditelje (drugi deo)

KAKO DA POMOGNETE SVOM DETETU UKOLIKO ONO ISPOLJAVA NASILNO PONAŠANJE PREMA DRUGOM DETETU / DECI ?

1. OMOGUĆITE VAŠEM DETETU DA "ČINI DOBRO"

Smišljajte zajedno sa njim načine da pomaže drugima u kući, školi ili u komšiluku ( npr. "Misliš li da možeš da pomogneš bratu oko zadatka? , "Možeš li pomoći drugu da popravi ocenu iz.... " i sl. )

2. NAUČITE DETE DA VERUJE U SEBE, da shvati šta sve može da radi, da razvije svest o tome da doprinosi. Pogodne su sve situacije koje pomažu da razvije osetljivost za druge, empatiju. Pomozite svom detetu da posmatra iste stvari i pojave iz tuđe perspektive. Tako će naučiti da prepozna kako se neko oseća, tuđu tugu, povređenost, uznemirenost.

3. NEKA SHVATI KAKO NJEGOVI / NJENI POSTUPCI UTIČU NA DRUGE

Neka pitanja koja mogu da pomognu jesu:

Kako si se osećao/la kada si pomogao/la?

Kako si se osećao/la kada si gurnuo/la onog dečaka?

Šta misliš, kako se on/ona osećao/la?

Šta misliš, zašto to nije nikome rekao/la?

Šta si osećao/la pre nego što si to učinio/la?

Šta ćeš sledeći put učiniti da bi izbegao/la takvo ponašanje?

4. POHVALITE VAŠE DETE za napor koji ulaže svaki put kad odabere nenasilno i odgovorno ponašanje. Podržite svaki napor deteta da ispoštuje porodična i školska pravila.

5. POMOZITE VAŠEM DETETU DA USPOSTAVI I NEGUJE PRIJATELJSTVA.

Naučite ga da deli i uvažava stavove drugih. Pomozite mu da shvati da ne može nikoga da prisili na druženje; da svi imaju mogućnost izbora - da prihvate ili odbiju njegov poziv na igru.

6. BUDITE U TOKU I PRATITE ŠTA VAŠE DETE RADI.

Saznajte sa kim se druži, gde se kreće i šta radi. Provodite vreme sa svojim detetom. Odredite odgovarajuća pravila koja se odnose na njegovo ponašanje, aktivnosti i izlaske. Sve ovo može pomoći vašem detetu da oseća da brinete o njemu i da bude sigurnije u sebe.

7. PRONAĐITE ZAJEDNIČKU ZABAVU U IGRAMA BEZ NASILJA.

Proverite koje emisije dete gleda na televiziji, uključujući crtane filmove, da li igra video igre sa nasilnim sadržajem...Promenite porodični i dečiji odnos prema medijima. Zamolite ukućane da smanje sopstveno nasilje i agresiju. Vikanje i povišeni tonovi takođe su nasilje. Ako je to nemoguće, potrudite se da vaše dete tome ne prisustvuje. 

8. SARAĐUJTE SA ŠKOLOM i dogovorite se o načinima pomoći detetu za menjanje agresivnog/nasilnog ponašanja. Ukoliko vam treba podrška za vaspitavanje deteta, zatražite pomoć školskog psihologa, pedagoga, socijalnog radnika ili stručnjaka za mentalno zdravlje dece pri domovima zdravlja ili bolnicama, odnosno klinikama.

9. NASILJE JE OZBILJAN PROBLEM, NE MOŽETE GA REŠITI SAMI!

Nemojte se stideti da potražite pomoć stručnjaka. Oni zato postoje. Najvažniji princip suprotstavljanju nasilju glasi: NE ĆUTITE O NASILJU! 

Vaš napor da smanjite nasilno ponašanje deteta veliko je ulaganje u njegovu budućnost. Deca koja se nasilno ponašaju u početku prolaze bez posledica. Nekad čak mogu biti popularnija.

IMAJTE NA UMU... Ali, vremenom se ta situacija menja i posledice za takvu decu postaju sve ozbiljnije. 

DRUŠTVO: Problem vršnjačkog nasilja - Vodič za roditelje

Nasilje u školama, nažalost, sve je zastupljeniji problem. Uzroke ovog problema, ali i neke od načina njegovog rešavanja, potražili smo u Unicefovom priručniku za roditelje "Škola bez nasilja".

Navešćemo najpre neke od načina na koje možete pomoći svom detetu ukoliko trpi nasilje:

Za početak- RAZGOVARAJTE SA DETETOM!

Vaše dete kaže da trpi nasilje. Za to je trebalo mnogo hrabrosti. Uvažite tu hrabrost.
Ozbiljno shvatite svaki nagoveštaj problema. 
Već mu je dovoljno teško jer treba da kaže da je zapostavljeno.
Verujte svom detetu.
Iako njihov doživljaj može biti subjektivan i pristrasan, deca vrlo retko lažu o tome.
Razuverite svoje dete.
Deca su često uplašena ili zabrinuta za osećanja odraslih i boje se da ih neće više voleti, da će biti ljuti zbog toga što im se dogodilo ili da to neće moći da podnesu. Pokažite da ste dovoljno snažni da čujete od njega šta mu se dogodilo.
Naročito je važno da ne izražavate zgražavanje ili gađenje.
Ne kritikujte čak iako se ne slažete s načinom na koji se vaše dete nosi sa datom situacijom.

SASLUŠAJTE SVOJE DETE
Pažljivo slušajte šta vam dete govori o nasilju. Ne tražite da kaže više ukoliko nije spremno. Recite detetu da ste tu za njega, da vam je drago što vam se poverilo i da je vrlo hrabra odluka da priča o tome. Pitajte ko se nasilno ponaša prema njemu/njoj, kada i gde se to događalo. Saznajte što više- može li vaše dete da imenuje drugu decu ili odrasle koji su bili prisutni (ako ih ima).

NE KRIVITE DETE KOJE TRPI NASILJE
Ne pretpostavljajte da je vaše dete učinilo nešto što je izazvalo nasilje i ne recite : "Čime si izazvao takvu reakciju?"

SAOSEĆAJTE SA VAŠIM DETETOM
Vrlo je važno onome ko trpi nasilje reći da nije kriv za to što se dogodilo i da vam je drago što je imao hrabrosti da vam se obrati. Naime, veoma često se dešava da se kod dece razvije uverenje da sami provociraju i navode osobu da prema njima bude nasilna, pa zbog toga ne prijavljuju nasilje. Iz tog uverenja razvijaju osećanje krivice koje ih još više sputava u prijavljivanju nasilja.

NE RECITE SVOM DETETU DA IGNORIŠE NASILJE, TJ. DA SE PRAVI DA GA NE PRIMEĆUJE!
Dete to može razumeti kao da ćete i vi njega ignorisati ako je nasilju izloženo. Imajte na umu sledeće: da je vaše dete bilo u stanju da "jednostavno ignoriše" nasilje, verovatno vam se ne bi ni obratilo za pomoć. Često pokušaj ignorisanja nasilja omogućuje da nasilje poprimi ozbiljnije razmere, da duže traje i da dete više pati jer nema razumevanje najbližih.

RAZMISLITE ŠTA ĆETE UČINITI, ALI NE OBEĆAVAJTE DA ĆE SVE I ODMAH BITI U REDU.
Nemojte samo reći: "Biće sve u redu, prebrodićeš ti to." Dete vam se obraća za pomoć, a vi možda, nemate "prave" odgovore ili ne znate kako da reagujete.

NE PODSTIČITE OSVETU NASILJEM
Udaranje drugoga verovatno neće rešiti problem, a vaše dete može biti kažnjeno i izloženo još žešćem nasilju. Situacija se može višestruko pogoršati.

KAKO ĆE VAŠE DETE POSTATI OTPORNIJE NA NASILJE ?

Dete mora biti sigurno da ga razumete i verujete mu. 

Najpre, uverite dete da prijava nasilnog ponašanja nije isto što i tužakanje i ogovaranje. Ohrabrite ga da vam ispriča sve situacije nasilja kojima prisustvuje u školi, da ih opiše, da razmotri koliko su česte i sl. Ohrabrite ga da među vršnjacima nađe podršku za prijavljivanje nasilja kojem je izloženo. Ohrabrite dete da uspostavi kontakt sa učenicima koji su mu naklonjeni u odeljenju.

Detetov učitelj ili razredni starešina možda može da predloži sa kojim učenicima bi vaše dete moglo da se druži, provodi vreme ili zajedno radi domaće zadatke i uči. Pomozite detetu da učvrsti prijateljstva koja je sklopilo u školi, pozovite njegove školske drugove u svoj dom. Jedan dobar drug može bitno pomoći da vaše dete uspostavi poljuljano samopouzdanje.

Ukoliko je vaše dete plašljivo, bez drugova, pomozite da se uključi u grupe koje zadovoljavaju njegova interesovanja. Pomozite detetu da upozna nove prijatelje van školskog okruženja. Nova sredina može dugotrajno zlostavljanom detetu da osigura "novi početak" i da osnaži njegovo samopoštovanje.

Otkrivanje talenata i razvijanje veština vašeg deteta u pozitivnim društvenim grupama (sport, muzika, igra, jezici, stvaralaštvo) može biti presudno za uspostavljanje samopouzdanja, da se oseća sigurnije u društvu vršnjaka, da veruje u sebe i svoje sposobnosti.

Pomozite detetu da savlada stidljivost, da nauči da se zauzme za sebe bez nasilja. To može pomoći da se prevaziđe strah, što je ponekad dovoljno da obeshrabri napadača.

Omogućite detetu da se oseća važnim, hrabrite ga, recite mu da ono ima različite razloge da se dobro oseća. Ističite i podstičite njegove dobre strane i kvalitete. 

BLOG: Zastanite...uživajte...uradite nešto za sebe... i sanjajte!

Leto je odavno za nama, a ja sam još uvek prepuna utisaka. Zapravo, toliko toga želim da vam poručim! Nisam otišla na neku daleku destinaciju, a toliko toga imam da vam kažem! Iako nisam otišla nigde iz svog grada, moram priznati da sam radeći na blogu, ali i na sebi, baš mnogo putovala. I to najlepšim mogućim putevima- putevima svog detinjstva, mašte i svoje duše. Putevima kroz sebe. Svašta sam pronašla. Mnogo različitih osoba sam upoznala, mnogo skrivenih želja, ali i talenata otkrila i disala punim plućima! Ali sve to i vi sada možete uraditi, nije neophodno da bude leto! Zapravo, nema veze sa godišnjim dobom. Ima veze samo sa vašom željom i odlukom. Odlukom da ZASTANETE.

Svi mi imamo gomilu obaveza i "preča posla" od sedenja, razmišljanja i pisanja ili čitanja omiljene knjige. Od svakog od nas se svašta očekuje. To je toliko očekivanja da se često uhvatimo u varku kako su sve to zapravo naše težnje, naši ciljevi i želje, kako sve to očekivano, u stvari, moramo da odradimo zbog sebe. Ponavljam, odradimo. Ali, sve što "odrađujemo" stvara stres, a sve što ne prija našoj duši nikako nas ne može učiniti srećnima. Postoje stvari koje svi moramo da 'obavimo' , ali uvek postoji vreme koje možemo da odvojimo samo za sebe ako to istinski želimo. Nikada nisam bila neodgovorna osoba, uvek sam sve svoje obaveze završavala na vreme, sve je nekako išlo "po planu". Činilo mi se da baš tako treba, a istina, bila sam na trenutke i stvarno zadvoljna. Još kad vidim da su svi oko mene srećni, milina. Međutim, ovog leta sam odlučila da "iskočim" iz plana i ne razmišljam previše o rokovima. Leto je, svako je sebi mogao da priušti takav luksuz barem na nekoliko dana ili makar, sati. Uzela sam sve knjige koje odavno želim da pročitam, a nikako 'nemam vremena' , što zbog ispitnih rokova, što zbog raznih obaveza koje sama sebi namećem čak i kada nisam raspoložena da ih obavim, a nekad , iskreno, i zbog lenjosti. I sve magazine, takođe. Soba mi je bila prepuna papira. Zapravo, nisu to obični papiri. Sve to mi je mnogo značilo... a paradoksalno, baš sam tome posvećivala najmanje, tačnije, nimalo vremena. Našla sam i neke svoje stare dnevnike i sveske u koje sam lepila članke iz omiljenih dečjih i tinejdž magazina. Inspiracije je bilo na sve strane! Čak sam i kupila u Laguni one bojanke za odrasle verujući da stvarno "umanjuju stres". Mada, zapravo, sve je stanje svesti.  Sve je onako kako smo mi birali da bude. Pored knjiga koje sam već imala, pokupila sam i sve moguće nove naslove sa polica, sve zanimljive romane o ljubavi i umetnosti, onome što me zaista interesuje i inspiriše! To "čitanje za svoju dušu" me je bukvalno preporodilo! Rekla bih.... malo i promenilo. Sveska i olovka... omiljeni magazini i dobre knjige za dušu i čarolija je mogla da počne! Radila sam sve ono u čemu istinski uživam....pisala, pisala, pisala.... uz mnogo čitanja, razmišljanja i ljubavi. Ljubav je najvažniji sastojak svakog teksta koji pripremam za blog, ali i onih koje pišem tek onako, sama za sebe, čisto da saberem misli. I radeći ono što volim, shvatila sam da, ako stvarno želiš, za sve ima vremena. A naročito, moraš imati vremena za sebe. S vremena na vreme moraš da se "očistiš" od negativne energije, sumornih misli, "važnih" sastanaka, obaveza koje si morao da ispunjavaš, raznih papirologija, ljudi sa kojima si iz nekog razloga morao da komuniciraš i onda kada za to stvarno nisi bio raspoložen i svega što te sputava kako bi ostavio prostor za ono što tvoju dušu čini srećnom. Isto to su mi baš u tim trenucima napisale i dve fantastične žene koje inspirišu, a sa kojima sam uradila intervju za blog. Zastati. Osvrnuti se. Zapitati se- šta je ono što zaista želiš. And magic is here. 

Mnogo vremena trošimo fokusirajući se na nebitne, rekla bih čak, nažalost, i na negativne stvari. Ne shvatamo da ne moramo da vidimo baš svaku informaciju na portalima, da nije neophodno niti važno za nas da znamo šta se trenutno dešava u životu neke javne ličnosti niti moramo biti 24 časa onlajn ni na jednoj društvenoj mreži. Jer, svet će svakako preživeti i bez našeg redovnog prisustva onlajn :) Bitno je da smo prisustni u sebi, u ovom trenutku, na mestu gde se nalazimo i da umemo da vidimo svu lepotu tog trenutka ma koliko on bio nesavršen. Ne mora da znači da je neko ko se baškari na nekoj peščanoj plaži negde daleko trenutno srećniji i spokojniji od nas, to ne možemo da znamo. Možda baš mi, sada i ovde, imamo sve što nam je potrebno i dovoljno za sreću. Nije za nas bitno ono što nam se "servira" sa svih strana, za nas je bitno SAMO ono što hrani našu dušu. Šta god to bilo. Crtanje, kao što smo radili u detinjstvu, odlazak na basket sa prijateljima, šetnja pored reke, čitanje knjige, pisanje, ples, kuvanje, pevanje, šta god! Ali samo da bude nešto što nas RADUJE. Radost je nešto što smo stvarno poznavali u detinjstvu. Svako od nas, bez izuzetka. A gde se izgubila?

Pa upravo u toj potrazi za jeftinim seznacijama, u trci za rokovima, radnim zadacima, u trci sa vremenom i očekivanjima raznih ljudi kojima smo iz različitih razloga "dužni", u obavezama koje smo sami sebi nametnuli, u žurbi da nešto stignemo, da uradimo "još samo ovo", da dobijemo "još samo ono" , da kupimo "još samo nešto". To sve radimo mehanički i tu nema najčešće ni trunke radosti. Dok mislimo da radimo ono "što moramo" , da to što smo odrasli znači samo da smo postali odgovorni i da "više nema vremena za dečje igrarije i ubijanje dosade", zaboravili smo na najvažnije. Pre svega, na svoje istinske potrebe, na ono što nam šapuće naša duša. Uporno racionalizujemo sve što nam se dešava, uporno uništavamo trenutak i verujemo da radimo nešto kako bismo postigli cilj. Ako je reč o zaista našem cilju, u redu. Ali, ako ne ispunjavamo svoje snove već tonu tuđih očekivanja, upaliće se alarm koji govori da bi trebalo da zastanemo. I da uradimo nešto za sebe. Uostalom, od najmanjih koraka se počinje. Ako spoznamo šta je ono što naša duša istinski želi i svakodnevno činimo i najmanji korak ka ostvarenju sna naše duše, na dobrom smo putu. I bićemo srećni i zadovoljni. Nikad ne zaboravite svoje snove iz detinjstva. Oni su, ma koliko vam delovalo drugačije, veoma važni za naš sadašnji i budući život, za čitav život. Zapisujte ih. Ili zapisujte uspomene. Sve čega se sećate iz svog detinjstva, svakog trenutka koji vam je tada bio važan. Svakog trennutka koji je tad mogao da vas beskrajno usreći. Još uvek ste to vi. Samo su vas okolnosti možda promenile. Još uvek vam je isto što i tada, za sreću dovoljno i danas. Samo što baš to nemate jer ste možda negde usput izgubili sebe. 

Razigrajte se i pustite mašti na volju. Makar na nekoliko minuta. And magic will happen. Sigurna sam!

LIČNOST INSPIRACIJA: Milena Miletić, autorka i voditeljka emisije "Art magazin" : "Ako ste bogati duhom, nikada nećete osetiti siromaštvo!"

Emisija "Art magazin" koja se na Art kanalu emituje već tri godine pravi je primer da kultura i umetnost nisu "izumrle" i da ih je publika i te kako željna. U moru ispraznih tv sadržaja tek se po neka bavi kulturom na pravi način. Art magazin je jedna od takvih. Autorka i voditeljka emisije, Milena Miletić trudi se da publici uvek ponudi nešto novo, ali svakako uvek kvalitetno i vredno, nešto što pokreće, zabavlja, edukuje i istovremeno, inspiriše. Sa autorkom ove jedinstvene emisije razgovarali smo o novinarstvu, kulturi, trenutnom stanju u medijima, ostvarenju snova, usponima i padovima, a ona nam je otkrila koji je to "tajni recept" za ostvarenje snova i trajanje.

1. Vaša emisija Art magazin dokaz je da još uvek postoje ljudi koji veruju u snagu, lepotu i vrednost umetnosti i važnost kulture u svim segmentima ljudskog života. Ove godine obeležili ste tri godine postojanja ove jedinstvene emisije. Da li ste isprva verovali u uspeh emisije i kako ste zadovoljni dosadašnjim rezultatima?

- Ove godine u aprilu proslavili smo trogodišnjicu emisije Art magazin. Iskreno, verovala sam da će emisija biti gledana, jer kada radite nešto što volite, svim srcem i snagom idete ka uspehu. Pored svih nedaća, ekipa je uspela da emisiju uzdigne na nivo koji joj pripada. U početku je bilo teško, trebalo je dokazati se pre svega sebi, pa zatim i publici. Ljudi ne vole da gledaju stalno ista lica, potrebno je da im date nešto drugačije, nešto novo. Svaki put se trudim da u goste dovedem nekoga ko nije često prisutan u medijima i sa kim ću pričati o nekim zanimljivim stvarima. Volim da ugostim neafirmisane ljude, pogotovo mlade, jer im je to 'vetar u leđa'. Divan je osećaj kada znate da ste nekome pomogli da se popne na jednu od stepenica koje su potrebne da se dođe do uspeha. Zadovoljna sam kako se sve to odvija, a pre svega jer sam samoj sebi pokazala da uz odricanja, veliku želju i pozitivnu energiju, mogu da uradim ono što poželim.

2. Kako je nastala emisija Art magazin?

- Sve se izdešavalo sasvim slučajno. Sećam se da sam pre tri godine krenula na praksu kod Dejana Jelače, autora i voditelja emisije "30 minuta" na Art kanalu. To je bio moj prvi susret sa televizijom, ne računajući praksu na fakultetu. Učila sam od Dejana, prisustvovala sam snimanjima njegovih emisija i poželela da jednog dana i ja sedim preko puta kamere. Ta želja mi se i ispunila. Dejan mi je ubrzo posle toga rekao da je televiziji potreban voditelj i da je on predložio mene. U jednom trenutku sam bila uplašena, a u drugom srećna. To je bilo ostvarenje mog sna, ali javio se i onaj strah šta sve to nosi sa sobom. Odricanja, fokusiranost, upoznavanje sa medijom, odgovornost... Nije mi bio problem da sve to ispunim, jer sam po prirodi odgovorna i radna osoba, ali uvek je postojalo ono pitanje "Da li ću se snaći". I snašla sam se. Želja da budem bolja, da probam ono što volim, nadjačala je svaku tremu. Tako je nastala emisija i evo, traje već tri godine.

3. Na koji način birate goste i teme koje ćete obrađivati u svojoj emisiji?

- Često se konsultujem sa urednicima, kolegama voditeljima. pa i publikom. Društvene mreže mi služe da komuniciram sa ljudima koji mi često daju predloge koga bi voleli da vide u emisiji. Trudim se da dovedem zanimljive goste koji su pre svega profesionalci u svom poslu, a koji mogu da daju neku pozitivnu poruku našim gledaocima. Treba nasmejati publiku, zaintrigirati je, a u vremenu kada vladaju rijaliti programi, treba im ponuditi nešto vredno pažnje, nešto kulturno. Ekipa Art magazina ima tu misiju da edukuje mlađe generacije, da makar za tih sat vremena nasmeje i oraspoloži gledaoce.

4. Kada ste se odlučili za novinarstvo kao buduću profesiju? Šta je najlepše u poslu autora i voditelja jedne ovakve emisije?

- Kada sam upisala srednju pravno-birotehničku školu, želela sam da budem advokat. Međutim, kada sam se susrela sa prvim pravnim predmetom, shvatila sam da to nije za mene. Posao koji zahteva osam sati provedenih u kancelariji sa gomilom predmeta, nije moj izbor. Želela sam da se bavim nečim što će mi omogućiti da komuniciram, da upoznajem različite profile ljudi, da saznajem, istražujem...Odgovor sam pronašla u novinarstvu. Posle završene srednje škole upisala sam Fakultet političkih nauka na novinarsko-komunikološkom smeru i krenula da živim svoj san. Prvo je usledio posao na radiju, zatim na televiziji, pa u štampi. Svaki posao, pa i novinarstvo, ima svoje prednosti i mane. Ali, ja se fokusiram na one dobre stvari jer su one najvažnije. Ništa nemamo od nerviranja, nezadovoljstva i negativnog razmišljanja. Trudim se da na svaki poslovni izazov gledam pozitivno i sa željom da budem što bolja. Kada je reč o voditeljstvu, to je divan posao. Iako se za emisiju pripremam danima jer često u jednoj emisiji imam više od tri-četiri gosta, kada se upale reflektori i kamera, svaki umor, iscrpljenost i trema nestaju. Tada počinje moj san. Divan je osećaj kada znate da radite nešto kvalitetno za druge, kada svoju energiju šaljete onima kojima je možda u tom trenutku preko potrebna.

5. Postoji li određena emisija ili sagovornici, koji su iz nekog razloga, ostavili poseban utisak na Vas?

- Pratim emisije svojih kolega jer na taj način učim. Ne upoređujem se sa njima, jer svako od nas je različit. Reflektuje drugačiju energiju, šalje različitu poruku, pruža drugačiji sadržaj. Kada je reč o sagovornicima iz moje emisije, najjači utisak na mene je ostavio Vanja Bulić. Još kao studentu, bila mi je želja da nekada sedim preko puta njega i postavljam mu pitanja. Sećam se da sam zamišljala šta bih ga sve pitala. I došao je taj dan kada sam sela preko puta ovog velikog novinara i pisca. Priznajem, bilo je malo treme, ali čim smo počeli razgovor, ona je nestala. Nisam dozvolila da me trema spreči da uživam u razgovoru sa sagovornikom koga sam toliko dugo htela da ugostim u emisiji. Izdvojila bih i sjajne emisije u kojima su gostovali Eva Ras, Aleksandar Sanja Ilić, Dejan Jelača, Beti Đorđević, Zorana Pavić, Nebojša Milovanović, Uroš Jovčić...

6. Ugostili ste neka od najznačajnijih imena domaće književnosti, kinematografije, pozorišta, muzičke scene, ali i talentovane i kreativne ljude manje poznate javnosti. Iz njihovih, ali i ličnog iskustva, možete li reći da za umetnost i kulturu ipak još uvek ima nade ili pak smatrate da će se za prave vrednosti uvek boriti samo entuzijastični pojedinci? Šta je potrebno kako bismo kao društvo vratili kulturi mesto koje joj i pripada u moru ispraznih sadržaja kojima smo svakodnevno okruženi?

- Pojedinac ne može sam, ali može da pokrene druge kako bi zajedničkim snagama vratili kulturu na mesto koje zaslužuje. Svakodnevno gledamo šuplje sadržaje uz koje mlade generacije odrastaju, i sigurna sam da je ovo pravi trenutak da se situacija preokrene i da u medijima počnu da se pojavljuju oni koji su svojim radom i trudom dostigli uspehe. Za njih, nažalost, nema mesta. Mislim da voditelji i autori emisija imaju veliku mogućnost da potenciraju one ličnosti koje svojim dostignućima mogu da "probude" publiku koja ne mrda dalje od rijaliti programa. Vreme je za buđenje i jačanje svesti. Čitajte knjige, posećujte pozorišta, izložbe, obogaćujte svoj duh, jer će vam na kraju samo on ostati. Ako ste bogati duhom, nikada nećete osetiti siromaštvo.

7. Koji "tajni sastojci" su neophodni kako bismo ostvarili svoje snove?

- Verujem da se snovi ostvaruju, doživela sam to. Prvo moramo nešto jako i ispravno da želimo. Kada znamo šta nam je cilj, onda treba da se fokusiramo na njegovo ostvarenje. Neće biti lako u početku, ali svaki pad je još jedan znak da treba da ustanemo i krenemo ispočetka. Nemojte da mislite da ste gubitnici već pri prvom padu. Ne, to je samo podsticaj da budete bolji, angažovaniji i uporniji. Budite u dobrom odnosu sami sa sobom. Zavolite sebe, pa onda i ljude u svom okruženju. Zaboravite na negativne misli, jer one uništavaju sve, pa čak i vašu želju za uspehom.Osmehujte se kada vas šamaraju. Oprostite i budite zahvalni.

8. Šta biste poručili mladim ljudima koji žele da se bave novinarstvom promovišući kulturu i umetnost? 

- Moraju da budu svesni da će naići na odbijanja, jer mnogi još uvek nisu spremni da čuju šta je to umetnost i kultura. Budite otvoreni, slobodni da pitate, zakucajte, jer to radite zbog sebe, pa onda i za druge. Počnite od malih stvari da biste dostigli visine. Nikada ne odustajte, verujte u sebe i svoje sposobnosti. Dešavaće se da pokleknete, ali dignite se i budite još jači. Nemojte da se upoređujete sa drugima jer je to gubljenje energije. Svi smo različiti i tako treba i da bude. Zato gradite svoj stil. ne kopirajte druge, nego budite dobar primer novinara svim mladim generacijama koje dolaze.

KULTURA: Očaravajući romani o ljubavi i umetnosti

1. "Rodenova ljubavnica" - Heder Veb, Laguna

Dirljiva priča o burnoj, strastvenoj vezi između čuvenog vajara Ogista Rodena i Kamij Klodel, njegove učenice, muze i velike ljubavi

Devetnaestogodišnja Kamij Klodel, nadarena vajarka puna nade, dolazi u Pariz, ali umesto da je slave, kritičari joj osporavaju talenat, nazivaju je imitatorkom, osuđuju senzualnost njenih skulptura kao nedoličnu. Povrh svega, zbog sramote koju donosi porodici, odbacuje je i majka. Kada upozna znatno starijeg Ogista Rodena, koji joj postaje tutor i ljubavnik, njihova strast inspiriše ih da stvaraju dela koja pomeraju granice u shvatanju moderne umetnosti. Pa ipak, rastrzana između dve svoje velike ljubavi- Rodena i vajanja- Kamij će sagoreti u svojoj strasti i njene opsesije će je odvesti u ludilo. Rodenova ljubavnica je slojevit istorijski roman koji dočarava neuhvatljiv duh jedne umetnice, žene čiji je ogroman talenat umalo zasenila njena snažna ljubav prema Rodenu. Mogu li dve strastvene, kreativne i talentovane osobe jedna uz drugu da napreduju ili će jedan plamen neminovno progutati drugi?

"Izvanredna ljubavna priča i roman koji je vodič kroz salone Pariza devetnaestog veka u kojima su nastajale revolucionarne ideje tragičnih i nepriznatih heroja." Kirkus Reviews

"Bićete potpuno očarani ovom pričom o opsesiji i strasti." Cosmopolitan

2. "Mesec u kavezu"- Soe Valdes, Laguna

Roman o hrabroj i buntovnoj Remedios Varo, jednoj od najboljih slikarki nadrealizma koja je nezasluženo ostala u senci svojih savremenika

Jedna pesnikinja otkriva da je njena nova tajanstvena poznanica- "žena koja lovi zvezde"- zapravo davno preminula katalonska slikarka. Od tog trenutka njihovi životi će se preplitati u magičnom i poetičnom prostoru, i u zajedničkoj, vanvremenskoj težnji za slobodom. Premda ih razdvaja šezdeset godina, slikarka i pesnikinja, naposletku, dele istu sudbinu. 

Mesec u kavezu je očaravajuća pripovest o strastvenom i nepoznatom životu Remedios Varo, španske slikarke nadrealistkinje, koja se tridesetih godina družila sa Lorkom i Dalijem, pre nego što je otišla u izgnanstvo u Meksiko Fride Kalo, Dijega Rivere i engleske slikarke Leonore Karington.

Soe Valdez, kubanska književnica u pariskom egzilu, veštim pripovedačkim postupkom dočarava procvat avangarde u Španiji dvadesetih godina prošlog veka i uključuje nas u dešavanja u umetničkim krugovima nadrealističkog Pariza kako ga doživljava Remedios Varo.

3. "Mali flautista"- Eduardo Mane (Laguna)

Priča o strasnoj vezi između čuvenog slikara Eduara Manea i mlade umetnice Eve Gonzales

Eva Gonzales je imala dvadeset godina kad su je 1869. predstavili tridesetsedmogodišnjem Eduardu Maneu, autoru skandalozne slike Doručak na travi. Ona ne sluša svog zabrinutog oca koji je upozorava na lošu slikarevu reputaciju. Zar nije slavni Mali flautista portret njegovog vanbračnog sina?

Ubeđena da njen umetnički talenat može procvetati samo uz Maneovu podršku, ne osvrće se na reči slikara Alfreda Stivensa koji je opisuje kao devojku "vatrenog temperamenta koja ne shvata koliko je senzualna".

Uskoro će početi često da navraća u atelje i postaće Maneova ljubavnica- ali i njegova najposvećenija učenica. Biće to početak jedne tajne veze, burne i veličanstvene, isprekidane putovanjima, sve do neobičnog nestanka ove mlade žene 1872: nosila je Maneovo dete koji se gnuša skandala...sem kad je reč o slikarstvu. Razdvojeni sudbinom, oni neće ni biti svesni da će se ubrzo ponovo sresti.

Eduardo Mane otkriva malo poznatu priču o strasnoj vezi između slavnog slikara Eduara Manea i mlade umetnice Eve Gonzales i oživljava Pariz u Drugom francuskom carstvu, veličanstvenom periodu francuske umetnosti kada su stvarali Zola, Mone, Dega, Renoar...

4. "Doba lala"- Debora Mogah, Laguna

Raskošna i opojna pripovest o ljubavi, prevari i zlatnom dobu holandskog slikarstva

Početkom sedamnaestog veka stanovnike Amsterdama obuzela je lalomanija. Taj egzotični cvet zaveo je mnoge. Ali dušu bogatog trgovca Kornelisa Sandvorta zanosi njegova prelepa supruga Sofija. Ona je njegovo najveće blago i nada se da će mu doneti sreću koju ni njegovo veliko bogatstvo ne može da kupi. Kornelis čezne za naslednikom, ali zasad Sofija i on nemaju sreće. U želji da ovekoveči sebe i nju, naručuje zajednički portret od darovitog mladog slikara Jana van Losa. Ali, dok Van Los počinje da prenosi Sofijin lik na platno, između prelepe mlade žene i darovitog umetnika polako se budi strast. Istovremeno, počinje igra i između žitelja kuće. Iz ambicija, želja i snova rađa se velika obmana, i dok se laži množe, događaji se kreću ka uzbudljivom i tragičnom vrhuncu. U ovom maštovitom i zanosnom bestseleru, Debora Mogah je stvorila pravu književnu retkost - čarobno i lirsko delo koje je istovremeno i izuzetno čitljivo. Još od Devojke sa bisernom minđušom nije se pojavio roman koji tako živopisno oživljava jedno vreme, jedno mesto i jednu strast. 

"Ako vam je potreban predah i izlet u daleki predivan svet, svakako treba da pročitate Doba lala" New York Post

"Pažljivo osmišljena, precizno vođena priča sa neočekivanim obrtima" Entertainment Weekly

5. "Ready to wear"- Vanja Čobanov, Laguna

Inspiracija pokreće život! Roman o modi inspirisan životom modne kreatorke Verice Rakočević

Inspiracija i ljubav uvek dolaze same, niotkuda, nepozvane...Kad istovremeno zasijaju između dvoje ljudi, njihova ljubav postaje veća od života. Da li takva strast mora biti kažnjena?

Ljubav beogradske Modne Kreatorke i mediteranskog Plavog Slikara, proistekla iz njihove           umetničko-stvaralačke inspiracije, uvešće ih u zajednički poduhvat- modnu reviju i kreiranje parfema-simboličke krune njihove ljubavi. Prepuštaju se opojnim mirisima, njihova tela dodiruju prefinjena tkanja, oboje žele da rezultat bude jedinstven, nezaboravan. Plavi Slikar odlazi u Benos Ajres da potraži delić koji nedostaje u ostvarenju zajedničkog cilja i tamo otkriva čudesnu igru- tango, ples ljubavi i smrti- u kome će spoznati dubinu iskrene ljubavi, ali i snagu neumoljive strasti koja ga može uništiti.                                                Uspeh bestselera Remedy for Love Vanja Čobanov nastavlja romanom Ready to wear ,            gorko-slatkom ljubavnom pričom zasnovanom na erotskoj legendi o Lu Salome i Fridrihu Ničeu, Sigmundu Frojdu i Rajneru Rilkeu, darujući čitaocima nezaboravno senzualno putovanje u središte strasti jedne neobične ljubavi. 

INTERVJU: Drina Pešić, balerina i autorka emisije "Portret plus"

Kao devojčica sanjala je o nekim daskama koje život znače zaljubljena u Špansku igru iz baleta "Labudovo jezero", a danas je ostvarila i još uvek ostvaruje svoje snove kao balerina Narodnog pozorišta u Beogradu i pomaže devojčicama koje bi želele da krenu njenim stopama i zakorače u svet ove čarobne umetnosti pokreta. Pored toga, bila je autor mnogih televizijskih emisija, a trenutno je gledamo u emisiji "Portret plus" na Tv Naša u kojoj je ugostila gotovo sva značajna imena iz oblasti kulture i umetnosti u našoj zemlji. Sa Drinom Pešić razgovarali smo o baletu, njenoj autorskoj emisiji "Portret plus" i drugim zanimljivim temama.

 Da li se sećate trenutka kada se u Vama rodila ljubav prema baletu? Šta je ono što ovu umetnost čini toliko posebnom?

- Uz mamu koja je bila balerina, išla sam na sve probe i predstave upoznavajući se sa čarima i otkrivajući tajne te umetnosti. Kada sam imala deset godina, počela sam zaista da osećam igru i muziku, a onda sam se zaljubila  u Špansku igru iz baleta "Labudovo jezero" i Mercedes u baletu "Don Kihot" i tada sam sebi zacrtala da ću i ja to igrati jednog dana. Još u baletskoj školi omiljeni predmet su mi bile karakterne igre i kasnije u pozorištu karakterne uloge. Između ostalog, i Špansku igru i Mercedes odigrala sam u Narodnom pozorištu i ostvarila svoj san iz detinjstva. Ova umetnost traži mnogo davanja, snage i rada, jer mi igrači kroz pokret pokazujemo svoje emocije i prenosimo ih na publiku što nije ni malo jednostavno. Zato i u ovoj umetnosti, kao i u svakoj, postoje igrači koji na muziku igraju i oni koji muziku igraju, zapravo, postoje prosečni i sjajni umetnici.

Kada ste počeli da se bavite novinarstvom i kako je nastala Vaša emisija "Portret plus"?

- Novinarstvom sam takođe počela da se bavim davno, dvadeset godina sam u Narodnom pozorištu, a već oko petnaest u svetu televizije. Moja prva emisija bila je "Svet baleta" na tv Politici.

Na koji način birate goste koji će se naći u Vašoj emisiji?

- Gosti "Portreta plus" uglavnom su ljudi iz sveta umetnosti, kulture, moje kolege igrači i novinari, pa i iz sveta zabave. Trudim se da budu aktuelni i poznati jer se to danas traži, ali uvek su tu i zanimljivi ljudi koji imaju šta da kažu, a kojih nažalost, nema previše u medijima.

Svake godine organizujete izuzetno posećene "Večeri baleta i mode" u Narodnom pozorištu promovišući balet, ali i domaće modne dizajnere i spajajući tako na zanimljiv način dve umetnosti- balet i modu. Kako ste došli na ideju da napravite ovaj jedinstveni događaj?

- Zahvaljujući emisiji "Portret plus" upoznala sam kreatorku Milenu Radović sa kojom sam počela da se družim i sarađujem. Kako ja u svemu vidim igru, došle smo na ideju da stvorimo "Večeri baleta i mode" koje su u aprilu mesecu održane po peti put u Narodnom pozorištu. Trudićemo se da to i dalje bude događaj koji ćemo organizovati jednom godišnje.

"Naslikali" ste portrete brojnih javnih ličnosti iz sveta glume, mode, muzike i sl. Da li Vas je neko od gostiju posebno prijatno iznenadio ili, možda, razočarao, i koji intervju Vam je najdraži?

- Mnogo portreta sam "naslikala" i galerija je puna, ali ima još uvek onih koji su nedovršeni i čekaju svoju izložbu, Oduševila sam se Tanjom Bošković, Jadrankom Jovanović, Mišom Janketićem, Kaliopi, Anđelom Jovanović, Robertom Čobanom, Isidorom Bjelicom... Razočarala sam se u neke svoje kolege, novinare, sa kojima je bilo ugovoreno snimanje na kom se nisu pojavili i koji se nisu javili ni kasnije iako, verujem, dobro znaju šta znači kad vam fali gost.

Šta biste poručili devojčicama koje sanjaju o tome da jednog dana postanu balerine, a šta mladima koji žele da zakorače u svet novinarstva?

- Poručila bih im da rade na sebi, da se školuju jer balet je umetnost mladih i karijera traje vrlo kratko. A onima koji žele da zakorače u svet novinarstva i televizije, rekla bih da to bude zato što vole taj poziv i uživaju u intervjuima , da nikada ne "otaljavaju" svoj posao i da im motiv zbog kog žele da se bave ovom profesijom ne bude popularnost.

Koje predstave Narodnog pozorišta u predstojećoj pozorišnoj sezoni možete preporučiti čitaocima našeg bloga?

- To je svakako balet sjajnog Staše Zurovca "Ko to tamo peva". Ako slučajno još uvek niste pogledali ovaj balet, obavezno dođite da uživate!

Odnos prema EMOCIJAMA u našem vremenu

Na sreću, odrastala sam gledajući LJUBAV. Svuda i u svakom mogućem obliku. Odrastala sam potpuno svesna ljubavi i podrške koju su baka i deda nesebično pružali mojoj majci, a potom sam i sama osećala ogromnu podršku bake, deke i svojih roditelja. Odrastala sam u kući punoj ljudi i ljubavi. Moja prva sećanja na detinjstvo su miris vanilica iz bakine kuhinje, igranje u dečjem parkiću sa mamom, sankanje sa dedom, kićenje novogodišnje jelke i iznenađenja, crvene ruže i jorgovan u dvorištu, ljuljaška pod višnjom, riznica pesama čika Jove Zmaja...Zvuči bajkovito, znam. Međutim, ne mogu da kažem da je čitavo moje detinjstvo bilo bajka, iako sam ja, kao i svako dete samo imala potrebu da živim u nekom čokoladnom gradu gde stanuju vile i čarobnjaci i gde se svi vole. Ipak, realnost je ubrzo porušila moje dečje snove. Polazak u osnovnu školu bio je nešto što nije imalo ni jednu jedinu dodirnu tačku sa bajakama i mojim svetom iz mašte. I ne, nije mi, kao što ćete možda pomisliti, teško padalo pisanje domaćih zadataka i slušanje časova, naprotiv. Sve to činila sam čak i sa većim zadovoljstvom, radošću i posvećenošću nego što je to bilo uobičajeno za decu mog uzrasta. Ali, svakodnevni odlasci u školu postajali su pakao. Trpela sam neku vrstu psihičkog zlostavljanja od strane svojih vršnjaka. Izopštavali su me iz društva, dobacivali i koristili svaku moguću priliku da me na svaki način povrede. Iz dana u dan sve sam više gubila samopouzdanje i sa sve većom nelagodom i strepnjom odlazila sam u školu. Mnogo toga sam zaboravila jer mi se, srećom, nakon osnovne škole dogodilo zaista mnogo predivnih stvari u životu koje su učinile da sve negativno jednostavno bude izbrisano kao da i nije postojalo. Ipak, mogu reći da je to psihičko maltretiranje trajalo svih osam godina školovanja. Nikada o tome nisam govorila svojoj porodici. Ne iz straha, već nisam želela da ih opterećujem. Mislila sam da to baš tako treba. U trećem razredu osnovne škole otkrila sam pisanje koje je postalo moj jedini spas i utočište. Kao i danas, pisala sam o svemu i bila sam istinski srećna samo dok pišem. Malo sam govorila, a puno pisala. I dan danas ubeđena sam da sam izrasla u dobrog čoveka (uprkos svim okolnostima), samo zahvaljujući umetnosti. Zbog toga toliko o njoj i pišem i svakodnevno je promovišem, i na blogu, i na svaki mogući način.

Druga ozbiljna situacija sa kojom sam se u tinejdž dobu suočila bio je razvod roditelja. Iskreno, nešto što sam dugo priželjkivala jer je zaista "mnogo bolji dobar razvod nego loš brak" ili lažna slika sreće i harmonije, danas toliko prisutna u mnogim brakovima i generalno, emotivnim, pa i prijateljskim odnosima. Ipak, svi znamo da to nije situacija koja je uobičajena i kojoj se bilo koja normalna osoba može od srca radovati, bez obzira na sve okolnosti. Nakon njihovog razvoda, prekinula sam gotovo svaki kontakt sa ocem. Dakle, odlično znam šta znači kada ste povređeni, kada ljubav i podrška osobe koja vam je važna izostane, kada se osećate usamljeno, kada ste razočarani i ljuti na ceo svet. Poznat mi je taj grozni osećaj nemoći i usamljenosti. Deset godina sam se osećala kao da sam sama na svetu, imala sam samo svoje knjige i ljubav prema pisanju. Zašto vam govorim sve ovo? Smatram da bilo kakav ožiljak koji nosite na srcu ( svako od nas nosi neki ) nije opravdanje da svoj život lišite emocija. 

Kao što vidite, doživela sam toliko toga ružnog i nekada mi je čak smešno kada neko kaže kako neće više pokazivati emocije jer je bezbroj puta bio povređen. Slažem se, uvek će nas neko povrediti, ali će nas isto tako neko i voleti ovakve kakvi jesmo, obradovati i dati nam sebe. I onda zašto ne bismo uzvratili istom emocijom samo iz straha da ćemo iznova biti povređeni? Morate znati da je neminovno da ćete biti povređeni, pokazivali emocije ili ne, jer svakako ih imate, a od sebe teško možemo da pobegnemo. Krajem druge godine gimnazije, upoznala sam nekoga i prvi put se u životu istinski zaljubila. Dozvolila sam da me neko upozna i zavoli onakvu kakva jesam. Dozvolila sam nekome da shvati i prihvati suštinu mog bića. Od tada je prošlo skoro sedam godina. Nisam ni jednog trenutka zažalila. ( Pogledajte i tekst "Ljubav oplemenjuje" ). Dozvolila sam otvorenog srca da u moj život uđe ljubav, ljubav koja je donela samo pozitivne promene. Počela sam da verujem u sebe, a počela sam i da verujem u dobro. 

Kasnije sam otkrila i novinarstvo zahvaljujući kome sam upoznala mnogo novih ljudi. Razgovarala sa njima, videla ih u najboljim i najgorim izdanjima, slušala o njihovim usponima i padovima, snovima, radu i entuzijazmu, promašenim i ostvarenim ljubavima, prekinutim i započetim prijateljstvima... I znate li do kakvog sam zaključka došla? Svi mi ljudi smo, ako samo malo "zagrebete" ispod površine, zapravo isti. Ako ne identični, ono bar slični po većini stvari u životu. Sigurno ste čuli ono da onima koji ne umeju da vole zapravo je potrebno najviše ljubavi.  I to je velika istina. Svi smo mi bili povređeni, svi mi imamo ožiljke i nosimo svoj krst. Jedina razlika je u tome što nekoga od nas takve okolnosti promene na bolje, a nekoga učine osobom koja više ne veruje u sebe i svet oko sebe, koja nema nadu, osobom koja je ravnodušna. A od toga ne postoji ništa gore. 

Žao mi je što osim ljudi otvorenog srca koje stalno susrećem, i dalje upoznajem mnogo ljudi koji ne osećaju. Ljudi zatvorenih u svoj svet. Ljudi koji na sve imaju negativan komentar i koji ni u čemu više ne umeju da vide lepo. Verujte: kada ne osećamo, zapravo ne živimo. I sama sam bila u toj ljušturi i znam kako mi je bilo. Umem da budem sama, ali nakon deset godina zaista teške samoće, godina kada nisam imala prijatelje, a potom sam izgubila i celovitu porodicu, ne želim samoću. Moj izbor je da se potrudim da upoznam ljude, da im se približim i da više nikada ne budem sama. Velika je zabluda da ćete spasti sebe ukoliko se ne dajete. Koliko ljubavi daješ, toliko ćeš i dobiti, možda ne u tom trenutku, možda ne od te osobe od koje očekuješ   ( jer sigurno je i ona bila povređena i zatvorila svoje srce), ali u nekom obliku, sigurno hočeš. U vremenu kada su ljudi zaista sve više otuđeni i okrenuti sebi samima, počinjemo da gubimo sebe... 

" RECITE LEPU REČ, PRUŽITE ZAGRLJAJ...TUŽNIM LICIMA OSMEH NACRTAJTE... I SVET ĆE BITI BOLJE MESTO ZA SVE NAS! "