Na sreću, odrastala sam gledajući LJUBAV. Svuda i u svakom mogućem obliku. Odrastala sam potpuno svesna ljubavi i podrške koju su baka i deda nesebično pružali mojoj majci, a potom sam i sama osećala ogromnu podršku bake, deke i svojih roditelja. Odrastala sam u kući punoj ljudi i ljubavi. Moja prva sećanja na detinjstvo su miris vanilica iz bakine kuhinje, igranje u dečjem parkiću sa mamom, sankanje sa dedom, kićenje novogodišnje jelke i iznenađenja, crvene ruže i jorgovan u dvorištu, ljuljaška pod višnjom, riznica pesama čika Jove Zmaja...Zvuči bajkovito, znam. Međutim, ne mogu da kažem da je čitavo moje detinjstvo bilo bajka, iako sam ja, kao i svako dete samo imala potrebu da živim u nekom čokoladnom gradu gde stanuju vile i čarobnjaci i gde se svi vole. Ipak, realnost je ubrzo porušila moje dečje snove. Polazak u osnovnu školu bio je nešto što nije imalo ni jednu jedinu dodirnu tačku sa bajakama i mojim svetom iz mašte. I ne, nije mi, kao što ćete možda pomisliti, teško padalo pisanje domaćih zadataka i slušanje časova, naprotiv. Sve to činila sam čak i sa većim zadovoljstvom, radošću i posvećenošću nego što je to bilo uobičajeno za decu mog uzrasta. Ali, svakodnevni odlasci u školu postajali su pakao. Trpela sam neku vrstu psihičkog zlostavljanja od strane svojih vršnjaka. Izopštavali su me iz društva, dobacivali i koristili svaku moguću priliku da me na svaki način povrede. Iz dana u dan sve sam više gubila samopouzdanje i sa sve većom nelagodom i strepnjom odlazila sam u školu. Mnogo toga sam zaboravila jer mi se, srećom, nakon osnovne škole dogodilo zaista mnogo predivnih stvari u životu koje su učinile da sve negativno jednostavno bude izbrisano kao da i nije postojalo. Ipak, mogu reći da je to psihičko maltretiranje trajalo svih osam godina školovanja. Nikada o tome nisam govorila svojoj porodici. Ne iz straha, već nisam želela da ih opterećujem. Mislila sam da to baš tako treba. U trećem razredu osnovne škole otkrila sam pisanje koje je postalo moj jedini spas i utočište. Kao i danas, pisala sam o svemu i bila sam istinski srećna samo dok pišem. Malo sam govorila, a puno pisala. I dan danas ubeđena sam da sam izrasla u dobrog čoveka (uprkos svim okolnostima), samo zahvaljujući umetnosti. Zbog toga toliko o njoj i pišem i svakodnevno je promovišem, i na blogu, i na svaki mogući način.
Druga ozbiljna situacija sa kojom sam se u tinejdž dobu suočila bio je razvod roditelja. Iskreno, nešto što sam dugo priželjkivala jer je zaista "mnogo bolji dobar razvod nego loš brak" ili lažna slika sreće i harmonije, danas toliko prisutna u mnogim brakovima i generalno, emotivnim, pa i prijateljskim odnosima. Ipak, svi znamo da to nije situacija koja je uobičajena i kojoj se bilo koja normalna osoba može od srca radovati, bez obzira na sve okolnosti. Nakon njihovog razvoda, prekinula sam gotovo svaki kontakt sa ocem. Dakle, odlično znam šta znači kada ste povređeni, kada ljubav i podrška osobe koja vam je važna izostane, kada se osećate usamljeno, kada ste razočarani i ljuti na ceo svet. Poznat mi je taj grozni osećaj nemoći i usamljenosti. Deset godina sam se osećala kao da sam sama na svetu, imala sam samo svoje knjige i ljubav prema pisanju. Zašto vam govorim sve ovo? Smatram da bilo kakav ožiljak koji nosite na srcu ( svako od nas nosi neki ) nije opravdanje da svoj život lišite emocija.
Kao što vidite, doživela sam toliko toga ružnog i nekada mi je čak smešno kada neko kaže kako neće više pokazivati emocije jer je bezbroj puta bio povređen. Slažem se, uvek će nas neko povrediti, ali će nas isto tako neko i voleti ovakve kakvi jesmo, obradovati i dati nam sebe. I onda zašto ne bismo uzvratili istom emocijom samo iz straha da ćemo iznova biti povređeni? Morate znati da je neminovno da ćete biti povređeni, pokazivali emocije ili ne, jer svakako ih imate, a od sebe teško možemo da pobegnemo. Krajem druge godine gimnazije, upoznala sam nekoga i prvi put se u životu istinski zaljubila. Dozvolila sam da me neko upozna i zavoli onakvu kakva jesam. Dozvolila sam nekome da shvati i prihvati suštinu mog bića. Od tada je prošlo skoro sedam godina. Nisam ni jednog trenutka zažalila. ( Pogledajte i tekst "Ljubav oplemenjuje" ). Dozvolila sam otvorenog srca da u moj život uđe ljubav, ljubav koja je donela samo pozitivne promene. Počela sam da verujem u sebe, a počela sam i da verujem u dobro.
Kasnije sam otkrila i novinarstvo zahvaljujući kome sam upoznala mnogo novih ljudi. Razgovarala sa njima, videla ih u najboljim i najgorim izdanjima, slušala o njihovim usponima i padovima, snovima, radu i entuzijazmu, promašenim i ostvarenim ljubavima, prekinutim i započetim prijateljstvima... I znate li do kakvog sam zaključka došla? Svi mi ljudi smo, ako samo malo "zagrebete" ispod površine, zapravo isti. Ako ne identični, ono bar slični po većini stvari u životu. Sigurno ste čuli ono da onima koji ne umeju da vole zapravo je potrebno najviše ljubavi. I to je velika istina. Svi smo mi bili povređeni, svi mi imamo ožiljke i nosimo svoj krst. Jedina razlika je u tome što nekoga od nas takve okolnosti promene na bolje, a nekoga učine osobom koja više ne veruje u sebe i svet oko sebe, koja nema nadu, osobom koja je ravnodušna. A od toga ne postoji ništa gore.
Žao mi je što osim ljudi otvorenog srca koje stalno susrećem, i dalje upoznajem mnogo ljudi koji ne osećaju. Ljudi zatvorenih u svoj svet. Ljudi koji na sve imaju negativan komentar i koji ni u čemu više ne umeju da vide lepo. Verujte: kada ne osećamo, zapravo ne živimo. I sama sam bila u toj ljušturi i znam kako mi je bilo. Umem da budem sama, ali nakon deset godina zaista teške samoće, godina kada nisam imala prijatelje, a potom sam izgubila i celovitu porodicu, ne želim samoću. Moj izbor je da se potrudim da upoznam ljude, da im se približim i da više nikada ne budem sama. Velika je zabluda da ćete spasti sebe ukoliko se ne dajete. Koliko ljubavi daješ, toliko ćeš i dobiti, možda ne u tom trenutku, možda ne od te osobe od koje očekuješ ( jer sigurno je i ona bila povređena i zatvorila svoje srce), ali u nekom obliku, sigurno hočeš. U vremenu kada su ljudi zaista sve više otuđeni i okrenuti sebi samima, počinjemo da gubimo sebe...
" RECITE LEPU REČ, PRUŽITE ZAGRLJAJ...TUŽNIM LICIMA OSMEH NACRTAJTE... I SVET ĆE BITI BOLJE MESTO ZA SVE NAS! "
Нема коментара:
Постави коментар