недеља, 4. септембар 2016.

LIČNOST INSPIRACIJA: Žana Poliakov:"Fantastično je ovo vreme u kome živimo"

Njene priče čitam godinama. Obožavala sam njene uvodnike dok je bila urednica magazina "Sensa", potom njene kolumne u magazinima "Elle" i "Lepota i zdravlje", a potom sam otkrila i njene knjige. "Soulfood" , "Lovemarks"  "I am Love" i "Ona zna" pročitala sam nekoliko puta i čitam ih iznova i iznova, ako ih otkrijete, uverićete se i sami zbog čega. Ovog proleća svi smo postali ludi za njenim "Romantičnim resetovanjem" jer nekako nam ljubav, iako se plašimo da priznamo čak i sebi, uvek nedostaje, zar ne ? Ona će nam otkriti gde da je potražimo, a već za nekoliko dana nas na policama svih knjižara očekuje njena nova knjiga " i believe in Love& Magic". Za nekoga čarobnica, a za nekoga veštica ( jer, svako vidi svet onakvim kakav je on sam), Žana Poliakov za naš "Čarobni svet reči" otkrila  je gde pronalazi sreću, ljubav, inspiraciju i mir, zbog čega bi trebalo da pišemo i kako da od svog života napravimo ultimativno umetničko delo koje će služiti kao inspiracija svima!


Svoju poslednju knjigu "Romantično resetovanje" okarakterisali ste kao kolekciju romantičnih priča. Da li je u ovom vremenu romantika samo reč, a ljubav samo tema književnih, umetničkih dela?

- Izgleda da mi ljubav uzimamo zdravo za gotovo, ima je svugde oko nas, udišemo je svakodnevno, bez nje ne bi bilo ni mene ni vas, a ipak mislimo da je to neka fantazija i tema filmova i knjiga, a ne deo nas samih. Šta u stvari i postoji drugo u ovom svetu osim ljubavi? Mada, sve izgleda kao potraga za njom i kao da se negde sakrila, but thats the game of life. 

Igramo se žmurke. Tražimo je izvan nas, a ona je tu sve vreme.



Ima ona Oshova izjava koju citiram često: " ko god ljubav traži on pati jer ljubav se ne može dobiti, ljubav se može samo dati." Ne bi nam bilo zabavno kad bismo ovo odmah znali i shvatili...kako bismo se inače zabavljali tokom ovih naših zemaljskih dana... 



U biografiji na poleđini Vaših knjiga možemo pročitati rečenicu Nema sređenu umetničku biografiju pošto je uređivanje života pretvorila u umetničko delo. Da li svako od nas svoj život može pretvoriti u umetničko delo i kako da to učinimo?

- Šta je ono što ti želiš? Šta tebe veseli? U čemu bi uživala da provodiš dane?- to su pitanja koja postavljamo sebi. Bilo je trenutaka kad bih se malo zamislila nad onim što radim. Zapitala bih se čije snove ja to ispunjavam i u čijem životu, zapravo, igram? Nije izgledalo kao da igram u svom, niti da me to nešto čini posebno srećnom- i sve to što nam se dešava, uloge koje igramo, tuđi ciljevi za kojima jurimo, pa i trenutak kad se "polomimo" , sve je to dobro, sastavni deo procesa. Kada bih vas zamolila da napišete 101 cilj, šta je ono što želite da postignete u svom životu, i da zajedno prođemo kroz te ciljeve, verovatno biste otkrili da pola od toga nije uopšte nešto što vi istinski želite, ni u čemu se vaša duša veseli. Nego tako, nešto što ste videli u medijima, mislite da tako treba, mama i tata su vam rekli, ima neka vaša drugarica pa biste i vi... ima i onog "trebalo bi" i "moram", pa dok sve to pročistimo i oslobodimo vas- ostanu vaši ciljevi. Ono što je vama važno. Ono zbog čega ste vi došli na ovaj svet. Zašto ste vi ovde, šta je vaš poseban dar čovečanstvu...to ne mora uvek da bude nešto spektakularno poput Nobelove nagrade za književnost ili lek za neku retku bolest, to može da bude ranč sa konjima gde deca uče da komuniciraju sa tim divnim životinjama, jedna divna bašta iz koje se hrane generacije, kolači koji obraduju svakog ko ih pojede, neko je majka, neko neki naučnik, neko baštovan, neko lekar, pekar, apotekar... šta god radili, ako radimo iz srca pretvara se u umetničko delo. 

Tako da, šta je ono u čemu biste vi uživali da provodite svoje dane? Šta je ono što biste radili i da vas ne plaćaju... da novac ne postoji na ovoj planeti, šta biste vi radili?


Kada ste i kako došli na ideju da stvorite mentorship program "Zašto i vi ne biste napisali svoju knjigu"? Verujete li da je pisanje lekovito i do kakvih ste važnih spoznaja dolazili pišući svoje kolumne i knjige?

- Sve se nalazi u knjigama i kolumnama, pišem i dalje i otkrivam. Svakako da mislim da je pisanje lekovito. To ne tvrdim samo ja. Valjda je postalo i deo opšte kulture i opšteg znanja da je za svaku osobu značajno i može da bude revolucionarni čin- to što počne da piše. Da govori svoju istinu, za sebe. Prvo jutarnje stranice, sami za sebe, a potom možda se upusti u avanturu pisanja online, priča, knjiga, novinskih članaka, šta god... značajno je i za one koji nemaju nameru da se bave pisanjem nego da imaju na bilo koji način kreativniji ( kreativnost jednako je duhovnost) život, bilo da su domaćice, advokati, muzičari, glumci, pekari, svakome može da pomogne da uđe u kontakt, dijalog sam sa sobom. Zapisujući, pogotovo jutarnje stranice, kao da napravimo neku vrstu mentalnog i energetskog umivanja. Tako sam i ja pišući i praveći svoju baštu (to mi je nova opsesija) došla na ideju, out of nowhere, da bih mogla da držim mentorship program, jer sam to inače radila sa prijateljima. Ponekad nismo ni svesni da je naš "posao" upravo nešto što mi radimo lako, možda mu čak ni ne pridajemo toliku važnost, ne primećujemo. Pisanje nam pomaže da počnemo da obraćamo pažnju. Da se osvestimo. U neku ruku, da se "probudimo".

Da ponovo otkrijemo taj "sense of wonder" i budemo prisutni u našim životima, a ne da jurimo od porodilišta prema krematorijumu. 


U čemu pronalazite inspiraciju za svoje kolumne, a u čemu sve pronalazite ljubav i sreću u okviru svog mikrokosmosa?

- Slušam. Obraćam pažnju. Posmatram. Ideje dolaze same do mene. To je obično neka rečenica koju neko izgovori, a meni se upali lampica, situacija koja se otvori... uvek je pitanje da li ja to kreiram ili se sve dešava samo da bih zapisala. Its a kind of magic.

Ljudi su fascinantni. U našim interakcijama i odnosima pronalazim inspiraciju i teme. Opsesivni sam istraživač, volim da učim, iz knjiga, sa interneta, na radionicama i seminarima, stalno sam u nekoj "školi" jer nekako mislim da je za umetnika važno da istražuje ono o čemu piše. Nigde radije ne provodim svoje vreme nego zadubljena u nekom istraživanju ili kad se prepustim sanjarenju i sve to što sam izučavala počne da se slaže u neku celinu i there you go- priča. Ideja za knjigu, nešto što bih mogla da napravim, otvore se vrata gde ih bilo nije.

Iznenadim samu sebe. I svaki put se čudim, i dalje se oduševim kao dete mađioničarskim trikovima. Iako znam da su "čuda" svakodnevna pojava i dalje igram i pevam kad se desi.

Biti umetnik znači prihvatiti izazov iznenađenja. Zabavno je. 


Živimo u vremenu neprestanih promena, neverovatno brzog protoka informacija i obilja stvari koje nam često zapravo i nisu potrebne. Gde bi trebalo da potražimo mir i "zavirimo" u sebe?

- Odgovor se nalazi u pitanju. Mir počinje od nas samih, nije nešto što neko može da nam da. A promene jesu jedina sigurna stvar u našim životima. Mislim da danas više nego ikada postaje jasno da niko nema pojma šta će se desiti u budućnosti. Nema onih petogodišnjih i desetogodišnjih ambicioznih planova, danas u pravom smislu imamo mogućnost da živimo sada i ovde. To nije neminovno loše, čak naprotiv. Nema više iluzija prošlosti ni budućnosti, primorani smo da se "probudimo" u snu na javi, što bi jedan pisac rekao poetično. 

Ovo vreme zovu The Great Connection, svi smo povezani, svi smo u nekim mrežama i ta povezanost sa svima dovodi do toga da smo najmanje povezani sa sobom. A kako život sve ume da balansira, izbaci nas iz tog kruga u kome se vrtimo očas posla, te nemamo šta drugo da radimo nego da se suočimo sami sa sobom. Nije uvek prijatno ali je neophodno da bismo mi evoulirali kao ljudska bića. Šta nam je onda stvarno potrebno? Ko je izvor naših informacija? Verujemo li više drugima ili možda imamo mi sami neko unutrašnje vođstvo...

Da, da.. u tami oko počinje da vidi. 


Mnogo putujete, a Indija je Vaš drugi dom. Čemu su Vas naučila putovanja?

- Nije da baš putujem, niti u tome nešto uživam, nego se preselim negde na izvesno vreme. To me veseli. Odem negde gde nisam bila ranije da istražim šta ima tamo, da upoznam neku novu kulturu, isprobam hranu, lokalne običaje, više sam antropolog istraživač, da vidim kako ljudi žive u toj zemlji, mestu, kako se ja uklapam tu. Mogu li uopšte? Izazovem sebe da odem van svoje komforne zone da vidim mogu li da kreiram životu u tom novom "prostoru". Nekad mi uspe, a nekad ne. Ko sam ja kad odem negde daleko gde nema moje istorije, nema titula, nema starih poznanika, nema jezika ni mojih knjiga... to su sve neki strahovi kroz koje sam prolazila. Umem li da se snađem sama sa malim budžetom? Umem li da živim kad imam sve na raspolaganju? Koliko dobrog mogu da podnesem- to je isto zanimljivo pitanje.

Uvek mi ostane neka priča.

Ono čemu su me putovanja naučila jeste da što se više stvari menjaju, sve više ostaju iste. Nekada ne moram da putujem da bih nešto promenila, istraživala ili otkrila- nekada najbolje stvari, ljudi i situacije jednostavno dođu do mene.


Koja literatura Vam privatno posebno prija i da li postoji autor koji je možda imao uticaj na neki segment i period Vašeg života?

- I privatno i javno mi prija ista literatura. Ja bukvalno živim kako u svojim knjigama, tako i sa knjigama mojih omiljenih autora. U različitim periodima bila sam opsednuta različitim ličnostima, od Anais Nin do Sashe Grey, bila sam zaljubljena bukvalno u Pavića, Pekića, Basaru, sad sam otkrila Aleksandra Petrovića, fantastično piše. Obožavam Elif Šafak, spisateljicu turskog porekla, svima sam preporučivala njenu knjigu "40 pravila ljubavi", to je jedna od onih knjiga iz koje ne želite da izađete. "Eat, pray, love"  jeste ultimativni svetski bestseler, ali je odlična knjiga; Elizabeth Gilbert osećam kao sestru sa iste planete, ona je takođe došla ovde da menja stvari, ličnim primerom. Obožavam i "religiozno" poštujem Juliju Cameron i njen "Put Umetnika", i svih njenih 40 knjiga do sada posvećenih buđenju kreativnosti i negovanju umetnika u nama. Ona mi je preokrenula tok lične istorije, mislim da se sa tom knjigom nisam susrela, možda više ne bih bila među živima, niti među piscima. Zanimljivo je kako kad ste na dnu i u potpunom mraku, neki anđeo čuvar vam pošalje jednu knjigu, tolika je moć pisane reči.

Volim Zeland i njegov "Transurfing" i teoriju o klatnima, mindblowing... naravno, zanimljivo je da se svako malo čita Kastaneda, ili "Celestinsko proročanstvo", zajedno sa novim uvidima. Oh, da, Alan Watts i sve njegove knjige, divno je što njega mogu i da slušam, na jutjubu su zabeležena sva njegova predavanja, audio i malo video, kako on ume da priča priče, kakav erudita i entertainer, potom Ram Dass, Be Here Now i Be Love Now. I njega možete da slušate. Internet je fantastičan izvor, ali sve zavisi od vašeg izbora.             "Put mirnog ratnika"  Dan Milman, sve knjige od Byron Katie, Caroline Myss, božanstveni Osho,               D. H. Lawrence, Oscar Wilde, Malcolm Gladwell i Don Miguel Ruiz. Volim da čitam zapise Susan Sontag, Andy Warholla, Paula Coelha, ali i Miru Bobić i Sanju Perić. Elektičan izbor, znam. Među astrolozima ima nadarenih spisateljica i obratno. 

"If the doors of perception were cleansed everything would appear to man as it is, infinite ", William Blake. Ono što su pesnici i umetnici pisali kroz vekove, evo danas konačno "shvatamo", da je percepcija sve. The way we choose to see the world creates the world we see. Danas se sva znanja nekako sublimiraju, kao da konačno imamo mogućnost da vidimo world as it is. Beskrajan i čudesan. To više ne govore samo umetnici i duhovnjaci, nego i naučnici. 

Fantastično je ovo vreme u kome živimo. 




Нема коментара:

Постави коментар