Svi smo mi skloni da razmišljamo o svojim greškama. I to mnogo više nego o svemu onome dobrom što smo učinili ili lepom što nam se dogodilo. Ali, zašto neretko mislimo da je bilo pogrešno VOLETI? Zbog toga što nas je neko odbacio, prevario , izdao, nije uzvratio ljubav? Ja mislim da u svim tim slučajevima, greška, uglavnom, nije u nama. A nije ni u činjenici da smo mi ti koji su više pružili. Ja zaista razmišljam na takav način. Odrasla sam gledajući ljubav u svim njenim oblicima. Baka i deda su pružali nesebičnu ljubav mojoj mami, a potom i meni. Osećala sam paralelno i njihovu i roditeljsku ljubav i podršku. I prosto, davanje i ljubav bez uslova i bez očekivanja, za mene su oduvek najnormalnija i najlepša pojava. Sposobnost da volimo je možda najveći i najlepši dar od Boga.
Ljubav gledam od detinjstva i na ljubav sam navikla. Jednostavno, drugačije ne umem. Umem da volim, da poklanjam pažnju, ali i da je primim i prihvatim na najbolji način. Ili, kako je pisao veliki Mika, "ljubav je jedini vazduh koji sam udisao, a osmeh jedini jezik koji na svetu razumem". Ali, nije takav slučaj sa baš svim ljudima na planeti. Možda ste već negde čuli za to da je najviše ljubavi i pažnje potrebno upravo onome koga je najteže voleti. Nažalost, mnogi ne razumeju jezik ljubavi, ne govore njime. Mnogi, jednostavno, ne umeju da vole, a to znači da ne umeju da pruže, ali ni da prime ljubav, tj. da shvate da ih neko može voleti i prihvatiti baš onakve kakvi jesu. Niko ih tome nije naučio. Nisu to imali u porodici, nisu gledali ljubav i nisu nailazili na razumevanje još od ranog detinjstva. I niko od nas nema pravo da ih krivi i osuđuje zbog toga.
Poenta svega jeste činjenica da VOLEĆI nekoga, DAJUĆI sebe, svoje emocije i vreme, mi nikada ne gubimo. Čak i kada nam se čini da je tako. Niko nas nije prevario, prevario je sebe. Nije sebi dao priliku da bude voljen. Iz nekog razloga, Nije umeo i znao da prihvati toliku ljubav, nije bilo vreme ili jednostavno, nije smatrao da smo osoba koja je vredna da ostane u njegovom životu. Trebalo bi da naučimo da to prihvatimo bez osude, mržnje i kajanja. Jer, ako smo zaista voleli i dali sve od sebe, tu stvarno nema mesta kajanju.
Ako smo nekoga ili nešto izgubili, znajući da smo zaista dali sve od sebe, to je znak da nas čeka nešto novo i mnogo bolje. Verovali ili ne, sve se dešava sa određenim razlogom. Neki ljudi ulaze u naš život, a neki izlaze iz njega, sa razlogom. Svaka nova priča je drugačija. I svaka služi da nas nečemu nauči ili da nas, na neki način, promeni. A mi bismo trebali da se potrudimo da ta promena bude promena na bolje.
Ljubav je prelepa u svim svojim oblicima. Koliko ljubavi imamo za druge, toliko je zapravo gajimo i prema sebi samima. Od nje zavisi i naše samopouzdanje, samopoštovanje i ostvarenost na ličnom i profesionalnom planu. Ono što mislimo i govorimo o drugima, najčešće podsvesno mislimo o sebi samima. Zato bi trebalo voditi računa i o tome. Što je naš život ispunjeniji ljubavlju, utoliko je bogatiji. Kada kažem ljubavlju, mislim na ljubav prema svemu što nas okružuje, bez obzira na sve nesavršenosti svega toga.
Naravno, u našoj je ljudskoj prirodi da kada smo povređeni grubo reagujemo i svakako nije prirodno poželeti sve najlepše onome ko je uzrok naše patenje. Mada, možda smo ipak, uzrok, opet mi sami? Razmislite o tome. Svi pravimo greške, ali svi imamo i pravo da ih ispravimo i krenemo ispočetka. Jer, svaki put je drugačije. Ali ni jedan jedini put ne treba da se stidimo činjenice da smo VOLELI.
Ali, najpre, zaljubimo se u život i u proleće!
Voli vas
V.M.
Ljubav gledam od detinjstva i na ljubav sam navikla. Jednostavno, drugačije ne umem. Umem da volim, da poklanjam pažnju, ali i da je primim i prihvatim na najbolji način. Ili, kako je pisao veliki Mika, "ljubav je jedini vazduh koji sam udisao, a osmeh jedini jezik koji na svetu razumem". Ali, nije takav slučaj sa baš svim ljudima na planeti. Možda ste već negde čuli za to da je najviše ljubavi i pažnje potrebno upravo onome koga je najteže voleti. Nažalost, mnogi ne razumeju jezik ljubavi, ne govore njime. Mnogi, jednostavno, ne umeju da vole, a to znači da ne umeju da pruže, ali ni da prime ljubav, tj. da shvate da ih neko može voleti i prihvatiti baš onakve kakvi jesu. Niko ih tome nije naučio. Nisu to imali u porodici, nisu gledali ljubav i nisu nailazili na razumevanje još od ranog detinjstva. I niko od nas nema pravo da ih krivi i osuđuje zbog toga.
Poenta svega jeste činjenica da VOLEĆI nekoga, DAJUĆI sebe, svoje emocije i vreme, mi nikada ne gubimo. Čak i kada nam se čini da je tako. Niko nas nije prevario, prevario je sebe. Nije sebi dao priliku da bude voljen. Iz nekog razloga, Nije umeo i znao da prihvati toliku ljubav, nije bilo vreme ili jednostavno, nije smatrao da smo osoba koja je vredna da ostane u njegovom životu. Trebalo bi da naučimo da to prihvatimo bez osude, mržnje i kajanja. Jer, ako smo zaista voleli i dali sve od sebe, tu stvarno nema mesta kajanju.
Ako smo nekoga ili nešto izgubili, znajući da smo zaista dali sve od sebe, to je znak da nas čeka nešto novo i mnogo bolje. Verovali ili ne, sve se dešava sa određenim razlogom. Neki ljudi ulaze u naš život, a neki izlaze iz njega, sa razlogom. Svaka nova priča je drugačija. I svaka služi da nas nečemu nauči ili da nas, na neki način, promeni. A mi bismo trebali da se potrudimo da ta promena bude promena na bolje.
Ljubav je prelepa u svim svojim oblicima. Koliko ljubavi imamo za druge, toliko je zapravo gajimo i prema sebi samima. Od nje zavisi i naše samopouzdanje, samopoštovanje i ostvarenost na ličnom i profesionalnom planu. Ono što mislimo i govorimo o drugima, najčešće podsvesno mislimo o sebi samima. Zato bi trebalo voditi računa i o tome. Što je naš život ispunjeniji ljubavlju, utoliko je bogatiji. Kada kažem ljubavlju, mislim na ljubav prema svemu što nas okružuje, bez obzira na sve nesavršenosti svega toga.
Naravno, u našoj je ljudskoj prirodi da kada smo povređeni grubo reagujemo i svakako nije prirodno poželeti sve najlepše onome ko je uzrok naše patenje. Mada, možda smo ipak, uzrok, opet mi sami? Razmislite o tome. Svi pravimo greške, ali svi imamo i pravo da ih ispravimo i krenemo ispočetka. Jer, svaki put je drugačije. Ali ni jedan jedini put ne treba da se stidimo činjenice da smo VOLELI.
Ali, najpre, zaljubimo se u život i u proleće!
Voli vas
V.M.
Нема коментара:
Постави коментар