Živimo u svetu materijalnih vrednosti. U surovom svetu u kom uglavnom pobedu odnose oni jači i moćniji, u materijalnom smislu, naravno. Nekad nam se učini da se gotovo sve ono vredno i sve ono što je nekakav statusni simbol može kupiti. Nekad nam se čini da većinu naših problema možemo isključivo novcem rešiti. Nisam sigurna da je baš tako. Svako od nas ima neko svoje poimanje sreće i svako bi trebalo da pronađe svoju meru sreće. Da li tu,samo našu sreću, stvarno možemo kupiti ? Da li pravu pobedu odnose samo oni materijalno moćniji ili su to samo naizgled pobede u kojima su zapravo poraženi baš oni koji sebe smatraju pobednicima? Poraženi jer očigledno ne znaju pravo značenje te reči. Koliko samo svakodnevno jurimo za stvarima koje će nam navodno doneti materijalnu dobit...A zapravo nas sasvim sigurno mnogo srećnijima čini oni trenuci provedeni u razgovoru sa prijateljima, provedeni sa porodicom, uz dobru knjigu, na nekom koncertu ili u prirodi, kada smo neopterećeni svim drugim mislima i svim onim što nam se nameće kao „must have“današnjice. Kada sam govorila o tome da ću verovatno svoje pesme i eseje objavljivati za jedan portal, neko me je pitao: „A jesi li se raspitala hoćeš li primiti platu?“, na šta sam odgovorila: „Za mene je najveća sreća to što imam priliku da radim ono za šta nikada ne bih tražila da mi bude plaćeno.A meni su sreća i spokoj važniji od svega“. Takođe, objasnila sam da mi je vrlo bitno sticanje iskustva u oblasti koju najviše volim, upoznavanje i rad sa novim ljudima, ali i zabava i uživanje koje sve to donosi. Čini mi se da smo u ovoj sveopštoj jurnjavi za novcem, zapravo jurnjavi za svim onim što bi nam omogućilo da i mi posedujemo ono što je „must have“, „in“ i „trendy“ , malo zaboravili na sebe i na svoje istinske potrebe, na sve ono što bi nas same učinilo srećnim, bez obzira na to šta drugi misle o tome. Ako je baš sve što radimo u životu podređeno materijalnom, ukoliko je novac jedini motiv svega za šta se borimo, a samim tim i motiv našeg postojanja, onda bi trebalo da se zapitamo da li smo zaista na dobrom putu i da li je sve to ono što zaista,suštinski želimo? Ako dok obavljamo posao nema ni malo uzbuđenja ni trunkesreće i sjaja u našim očima, ako veći deo svog slobodnog vremena koje bismo proveli s dragim ljudima podređujemo poslu koji nas ne ispunjava, ali nam donosi materijalnu dobit i ako počnemo da mislimo u onom pravcu da ćemo sa više novca biti društveno prihvatljiviji i mnogo važni, trebalo bi da se zapitamo čemu sve to , vredi li sve to zaista i ima li bilo kakvog smisla?!
Ako sebi damo potpuno iskrene odgovore na barem neka od ovih pitanja, shvatićemo da rečenica „sreća je u malim stvarima“ uopšte nije puka fraza bez pokrića. Šetnja sa prijateljima, uživanje u zalasku sunca ipoljubac voljene osobe, zagrljaji, snežne pahulje, topli dom i ljubav porodice,osmesi i najnežniji dodiri nisu nešto što možemo pronaći u supermarketima i tržnim centrima. Osim ako nemate ludu sreću da se sudarite sa svojom srodnom dušom baš na nekom od ovih mesta :) Ali,šalu na stranu, sve vredno što možete dobiti, ali i dati nekom, potpuno je besplatno. Kao što rekoh, sve ono što možete dobiti, ali i dati. Ono što dajemo zapravo je ono mnogo vrednije i ono što nas čini boljim ljudima. Samim tim,duhovno bogatijima što nam ni sav novac ovog sveta ne bi nikada omogućio.
Znam da vam i ovo isprva verovatno zvuči kao fraza, ali ako bolje razmislite, usrećiti čoveka jedino je pravo, ispravno i vredno.Pokloniti osmeh i pružiti ruku. Zasmejati. Biti rame za plakanje. Pokloniti svoje vreme. Pružiti podršku. Ohrabriti. Ne dozvoliti nekom da odustane.Zagrliti. Stvoriti se kada si potreban i nestati kada je nekome samoća najpotrebnija. Izgovoriti pravu reč. Vratiti veru. Poverovati još jednom u lepo. Neprocenjivo je. Nešto je što niko neće moći novcem da vam vrati. Ali će vam zato život vratiti i više, na bezbroj mnogo lepših načina. I imaćete sigurno ono što se ne da kupiti- sreću.
Ključ jeste u tome da pronađemo ono što nas ispunjava, a time i način da neke ljude, barem na trenutke, učinimo srećnim. To je moj najveći motiv da pišem. To je nečiji najveći motiv da slika, peva, pleše ili glumi, da sluša, objašnjava, leči...I ako je zaista to najveći motiv, onda to jeste pravi život, pravi put i prava, a ne lažna i nametnuta sreća.
To je vrednije od svakog statusnog simbola. Vrednije od bilo kakvog osećaja zavisti koji ćemo izazvati u nekome prema nama kada vidi da posedujemo ono što on ne može da ima. Vrednije od svih hvalospeva koje će o nama ispredati oni koji misle da mogu kupiti baš sve i da smo tek sada, kada imamo sve ono što je za njih „in“,vredni njihove pažnje i njihovog društva. Šta je zaista sreća i da li je cela ili delić nje u nama samima, saznaćemo samo ako zaronimo u dubinu svog srca i upitamo ga šta je ono što nas zaista ispunjava.
Usrećiti je sreća. Znati da smo samo usrećili, dotakli nečije srce, sreća je. Znati da smo samo pomogli. I na kraju, zaspati spokojni.A od toga, bez obzira na bilo čije poimanje, sa sigurnošču znam, da nema veće sreće.
Нема коментара:
Постави коментар