"Kada sam imao pet godina, majka mi je rekla da je sreća ključ života. Kada sam pošao u školu, pitali su me šta želim da budem kad porastem. Napisao sam „srećan“. Rekli su mi da nisam razumeo zadatak, a ja sam im odgovorio da oni nisu razumeli život." John Lennon
Dugo sam razmišljala o tome na koji način bi trebalo započeti i, uopšte, pisati ovu priču, a da ona ne zazvuči suviše patetično, previše subjektivno i lično, ali možda je iznad svega važno da bude iskrena i iz srca jer samo u tom slučaju može da dopre i do srca onih koji će čitati. Inspiraciju za razmišljanje na ovu temu pronašla sam u svemu što mi se dešavalo u proteklih godinu dana, u ljudima sa kojima sam se susretala i razgovarala, kao i u jednoj rečenici koju sam pre nekoliko dana slučajno pronašla: " Ljudi su najčešće nesrećni zbog toga što i kada su srećni, žele da budu još srećniji." Za svakoga od nas, sreća je u različitim stvarima. A zajedničko svima nama je to što nam nekako uvek još samo malo nedostaje kako bismo bili potpuno srećni. Često čak i sebi samima ne umemo da objasnimo šta je to "još samo malo". Neko čeka nov automobil, neko stan, neko još jedan položen ispit, neko putovanje, neko srodnu dušu... Čini li se da možda u tom neprestanom iščekivanju zaboravljamo sadašnji tenutak? I , što je još važnije, čini li se da često zbog suštinski nevažnih, prolaznih stvari gubimo iz vida one najvrednije koje su već u nama?! Namerno pišem " u nama" , a ne "oko nas"! Greška svakoga od nas možda i jeste upravo u tome što sreću očekujemo od drugih, tražimo u drugima, u nečemu drugom, često u svojim ličnim očekivanjima ili željama zasnovanim na tuđem razmišljanju i iskustvu ili u nečemu što je u datom trenutku društveno prihvatljivo, aktuelno, u trendu. Nažalost, često smo i žrtve očekivanja drugih ljudi, nekada čak i onih nama najdražih, porodice i prijatelja, pa u silnoj želji da ta očekivanja ispunimo kako bismo njih učinili srećnim i kako ih ne bismo razočarali i "izneverili" , ne vidimo da smo počeli gubiti sebe i da smo zapravo razočarali sebe.
Dugo sam razmišljala o tome na koji način bi trebalo započeti i, uopšte, pisati ovu priču, a da ona ne zazvuči suviše patetično, previše subjektivno i lično, ali možda je iznad svega važno da bude iskrena i iz srca jer samo u tom slučaju može da dopre i do srca onih koji će čitati. Inspiraciju za razmišljanje na ovu temu pronašla sam u svemu što mi se dešavalo u proteklih godinu dana, u ljudima sa kojima sam se susretala i razgovarala, kao i u jednoj rečenici koju sam pre nekoliko dana slučajno pronašla: " Ljudi su najčešće nesrećni zbog toga što i kada su srećni, žele da budu još srećniji." Za svakoga od nas, sreća je u različitim stvarima. A zajedničko svima nama je to što nam nekako uvek još samo malo nedostaje kako bismo bili potpuno srećni. Često čak i sebi samima ne umemo da objasnimo šta je to "još samo malo". Neko čeka nov automobil, neko stan, neko još jedan položen ispit, neko putovanje, neko srodnu dušu... Čini li se da možda u tom neprestanom iščekivanju zaboravljamo sadašnji tenutak? I , što je još važnije, čini li se da često zbog suštinski nevažnih, prolaznih stvari gubimo iz vida one najvrednije koje su već u nama?! Namerno pišem " u nama" , a ne "oko nas"! Greška svakoga od nas možda i jeste upravo u tome što sreću očekujemo od drugih, tražimo u drugima, u nečemu drugom, često u svojim ličnim očekivanjima ili željama zasnovanim na tuđem razmišljanju i iskustvu ili u nečemu što je u datom trenutku društveno prihvatljivo, aktuelno, u trendu. Nažalost, često smo i žrtve očekivanja drugih ljudi, nekada čak i onih nama najdražih, porodice i prijatelja, pa u silnoj želji da ta očekivanja ispunimo kako bismo njih učinili srećnim i kako ih ne bismo razočarali i "izneverili" , ne vidimo da smo počeli gubiti sebe i da smo zapravo razočarali sebe.
Oktobar, 2014.
Dani su mi prolazili u čitanju, dugim šetnjama i razmišljanju. Srce bi mi zaigralo jedino u prohladnim jesenjim subotnjim jutrima kada sam ustajala iz kreveta kao opijena i žurno sa osmehom na licu trčala ka autobuskoj stanici. Tada bih zaboravljala sve ostalo. Već bi mi se pred očima ukazivao Novi Sad, reka, predivne bašte, pozorište, galerije, sva moguća mesta koja do tada još nisam videla, ali sam mogla tako jasno da ih zamislim i oživim u sebi kao da su već postojala u nekoj mojoj davnoj prošlosti, gotovo kao da sam ih spoznala u nekom prethodnom životu. Pisala sam satima predajući se celim svojim bićem magiji reči i osećajući neki čudan, dečji treptaj duše dok sam listala stranice najdražih magazina, te predivne riznice umetnosti i kulture koje svako vreme čuvaju od zaborava. Setila bih se u tim trenucima svog detinjstva. Pravila sam svoj imaginarni časopis, pisala pesme i lepila u veliku ukoričenu svesku isečke iz omiljenih novina. Kako sam samo umela da se zaigram i koliko sam se samo radovala malim stvarima. Svakog puta kada bih boravila tamo, to kreativno i radoznalo dete u meni iznova bi se budilo i radosno jurilo u taj svoj čarobni svet.
Kada se to dete u vama probudi, kada osetite taj neverovatan upliv pozitivne energije, to je trenutak u kome sva prošlost i sva budućnost postaju nevažni. I takve bi trenutke trebalo u vidu nekih malih rituala sebi priuštiti svakodnevno. Duboko sam verovala da su srećni trenuci u životu veoma retki, ali sam sada ubeđena da je sreća stanje duha, a nikako samo kratki, prolazni tren.
Čini mi se da ljudi emotivnu prazninu često pokušavaju da nadomeste sticanjem različitih zvanja i privilegija u društvu, lažnim autoritetom i materijalnim bogatstvom. A zapravo...sve što je za istinsku sreću neophodno nalazi se u samom čoveku, u tom jednom čitavom kosmosu koji živi u čoveku, u njegovoj duši. Neki ljudi su sreću u sebi jednostavno uspeli da probude i žive život punim plućima, žive sa njom nezavisno od toga da li je osvanuo sunčan ili kišni dan, da li su tog dana bili više ili manje uspešni na poslu i uspeli da izvrše sve obaveze. Drugi, pak, samo misle da žive i iz dana u dan veruju da ih sreća negde u budućnosti čeka, da će biti srećni kada dobiju još novca, kupe novi automobil, upoznaju neku važnu osobu, ispune neko od očekivanja svojih nadređenih ili najbližih. Nemoguće je svakodnevno biti rasterećen, pozitivan i srećan, ali je i te kako moguće usmeriti svoje misli ka dobrim stvarima, dobrim ljudima i dobrim delima, zapažati i upijati svet oko sebe, gledati tokom svog puta levo i desno, a ne samo pravo. Uostalom, put do cilja mnogo je važniji i lepši od samog postignuća i osećaja ispunjenosti zbog istog.
Kao što u sebi nosimo ljubav za svoje najbliže i svet oko sebe, svoje želje, snove i ideale, isto tako nosimo i sreću, potpuno nesvesni da provodimo život tražeći je u drugim ljudima i drugim stvarima, tražeći je izvan sebe samih i svog mikrokosmosa. Sreća je stvar odluke. Samo je u našim rukama ključ koji otvara vrata sreće i samo mi odlučujemo o tome na koji ćemo način posmatrati sve što nam se u životu dešava. A kada i to shvatimo, potrebno je još samo pronaći svoju meru sreće. Čovek je biće koje teži i trebalo bi da teži ka višem, ali uvek, pre svega zahvalan na svemu onome što već u sadašnjem trenutku ima.
Нема коментара:
Постави коментар