Upoznavanje sebe je najuzbudljivije putovanje!

Pre četiri godine, baš pred upis na fakultet i preseljenje, napisala sam jedan kratak tekst pod nazivom "Pred devetnaesti rođendan" . Slučajno sam ga pronašla pregledajući beleške i shvatila da bih nakon četiri godine mogla da rezimiram sve što se dogodilo, a i da uporedim svoja razmišljanja tada i danas. Isto bih preporučila i svima vama. Veoma je uzbudljivo posmatrati koliko je naš rad na sebi urodio plodom, koliko smo "porasli", a šta je ono što nas tek očekuje i na čemu radimo.

Pred devetnaesti rođendan

Verujem u svoje snove i zvezdu vodilju koja mi je uvek pokazivala pravi put.Na do sada,najvećim raskrsnicama u životu,baš ta „plava zvezda“ kojoj se teži i o kojoj se sanja,nije mi dozvoljavala da odustanem,da se odreknem svojih ideala,da prestanem da sanjam i postanem ravnodušna prema svetu oko sebe.Srećna sam što još uvek umem da se iskreno,kao dete,radujem sunčanom danu,crvenim ružama,rođendanskoj čestitki,uspehu ljudi koje volim i koji me inspirišu i izlasku na kafu sa prijateljicama.Verujem da se moj život sastoji od malih trenutaka sreće i ljubavi prema umetnosti kao neiscrpnom izvoru inspiracije.I na taj način,kroz pisanje,želim i da ga predstavim svetu oko sebe.Volim putovanja,ali ono najlepše,za mene je,putovanje kroz sebe i predele snova.O tome je ova moja priča pred 19. rođendan-o sjaju u očima,snovima koji se ostvaruju,ali veću draž imaju dok se žele i o putovanju kroz sebe,kroz razne predele svoje duše sve do otkrivanja suštine.

Protekla godina bila je,po svakom pitanju,turbulentna.Bilo je mnogo pitanja na koja sam morala u kratkom roku da odgovorim i tako položim prvi ispit zrelosti. Sve što sam radila,radila sam iskreno i srcem,i verujem da je baš zbog toga rezultiralo uspehom.Neminovna su bila neka lutanja i traženja sebe,o čemu sam pisala i na maturskom ispitu iz književnosti.Upoznavala sam sebe ( i još uvek upoznajem),razvijala se i radila na sebi i došao je trenutak kad sam otkrila neki smisao,skriven među koricama omiljenih priča,u knjigama koje su postale moj život,a samim tim književnost moj put.

Imala sam,kao i svi,uspone i padove,snove koji se nisu ostvarivali,želje koje su dugo čekale na svoje ostvarenje.Zrelost me je naučila da snovi traže strpljenje,da se ne može sve ono što se želi dobiti odmah i po svaku cenu,uprkos neminovnom trudu koji se uloži.I na taj način,izbegla sam razočaranja,naučila da volim sebe i da verujem u ono što u sebi nosim,bez obzira na to u kom će to trenutku doći u prvi plan i biti prepoznato i priznato.Baš zbog toga,kada razmišljam o vremenu iza, ne kajem se ni zbog jednog poteza i mogu reći da bih sve ponovo isto uradila-srcem,kako jedino i umem.Ipak,svakako sam se mnogo promenila u odnosu na četiri godine ranije.Znam da to jeste osoba sa istim snovima i težnjama,identičnim željama i idealima,ali sa mnogo više samopouzdanja.

Srećna sam i što zaista verujem u ostvarenje onog platonovskog „sveta ideja“ jer to znači da sam negde ipak ostala dete i uspela da u sebi sačuvam one najvažnije vrednosti-ljubav,sreću i snove uprkos vremenu u kome smo svi skloni da krivicu za sve i svašta pripisujemo državi,državnicima i sistemu vrednosti,nesvesni da u sebi nosimo moć koja može barem malo promeniti ono loše što nam smeta,a stvoriti sve ono dobro što nam nedostaje.Imala sam tu sreću da sama stvorim svoj,takav svet i da umem da ga u svakom trenutku odbranim od loših ljudi i negativne energije.Shvatila sam da na isti način i pišem-iz srca i zaista bez straha od toga kako će moje misli biti shvaćene i prihvaćene.Osmeh na licu onih koji čitaju,mnogo mi je bitniji od pohvala bilo koje vrste jer,i ono što nije na pohvalnicama,može i te kako ostati zauvek u srcu.

Za mene je ljubav nešto što nema veze sa zajedničkim pojavljivanjima i izlascima, profilima na društvenim mrežama i usiljenim zagrljajima i poljupcima pred desetinama ljudi.Ljubav je nešto što bi trebalo da zaiskri u očima,da se vidi u pokretu i oseća u pisanju,u mom slučaju.Celu sebe i nekako potpuno ogoljenu i bez tajni,dajem samo kada pišem,a takva sam i kada volim.Ne osećam potrebu za tim da ceo svet zna sve o mom životu i da sam u centru pažnje.I ma koliko to nekima čudno zvučalo-kada patim,kad volim,kad se smejem i kad plačem,pisaću jer je to moj lični način da izrazim sebe i način u koji jedino verujem.

Da bih došla do zaključka da je samopouzdanje osećaj da nemaš potrebe nikome da dokazuješ i namećeš to ko si,šta znaš i koliko možeš,morala sam da prođem i kroz ne tako lepe periode.Ali,verujem i znam da me je ta samoća koja je ranije često bila prisutna,na neki način oplemenila.Imala sam vremena da obavim one najvažnije razgovore-razgovore same sa sobom,otkrijem šta nosim u sebi i uvidim da zaista umem da opisujem ljude,osećanja,prirodu,gradove,sećanja,sve ono što vidim,pročitam i zapazim.I tako sam polako počela da koračam ka svom snu,bez straha i sa svim vrednostima koje sam ponela.

U međuvremenu,pronašla sam osobu pored koje sam shvatila da više nikada neću biti sama i naučila da verujem u srećan kraj.Shvatila sam da nisam sama sve dok osećam nečiju pažnju i ljubav,bez obzira na onu udaljenost koja se meri kilometrima.Naučila sam da su svi ljudi koji su prošli kroz moj život i ostavili nekakav trag,deo mene,ma šta radila i bilo gde se nalazila.I sve dok ih volim,i dok sam voljena,neću biti sama.

Pred dvadeset treći rođendan

Koliko se samo toga promenilo u protekle četiri godine! 

Kada sam pisala prethodni tekst, sedela sam u svojoj sobi zamišljajući kako korak po korak radim na ostvarenju snova o kojima sam pisala. U trenutku dok je pisan, nisam imala pojma da ću upisati fakultet koji želim, a naravno da nisam mogla ni da pretpostavim koliko će se novih prijateljstava, rada, napora, umora, ljubavi i entuzijazma , iscrpljenosti , divnih i teških trenutaka tek dogoditi. 

Kada dođeš u drugi grad, sve što želiš je samo da se, barem na neki način, uklopiš. Da budeš ono što jesi i da preslikaš svoj život iz mesta u kome si rođen, ukoliko je bio lep, ili da napraviš neke promene na bolje, ukoliko nisi bio zadovoljan. Barem je tako bilo u mom slučaju. I mislim da sam ako ne potpuno, makar delimično uspela u tome. 

Pre četiri godine za mene je počeo jedan potpuno novi život. Rekla bih da ni sama nisam bila svesna u šta se upuštam. Ali, bez obzira na sve, ni jednog trenutka tokom ove četiri godine ni zbog jedne svoje odluke nisam zažalila. 

Naučila sam toliko toga. Bila sam veoma skeptična po pitanju prijateljstva jer sam imala vrlo negativna iskustva. Međutim, u nekom trenutku shvatiš da ne možeš večito biti zatvoren u svoju "ljušturu" i da treba ponovo da pokušaš. Tako je u svemu. I kada su u pitanju emocije i kada je u pitanju školovanje, posao i generalno, rad na sebi. Nekada ćeš zažaliti, to je činjenica, ali možeš i doživeti čarobna iskustva. U svakom slučaju, u svakoj situaciji, uvek rizikuješ. Upoznala sam neke divne ljude koji su me naučili kako da se svakodnevno smejem, kako da volim život jer je jedan jedinstven, ljude koji su me naučili da verujem da od svog života zaista možemo napraviti baš ono što poželimo.

S druge strane, bilo je i ljudi "sa maskom" koji su  naravno, posle izvesnog vremena, pokazali svoje pravo lice. Njih sam samo pustila da odu. I sećam se samo onih najlepših trenutaka provedenih sa njima. I da, verujte, i to je moguće. Baš sam pre nekoliko nedelja prošetala do svoje osnovne škole, prošla kroz igralište i školsko dvorište i shvatila da se zaista sećam samo lepih stvari. Možemo svoj um "podesiti" tako da pamti ono lepo. 

Došla su i neka putovanja o kojima sam maštala. Nisu to putovanja na neke daleke destinacije, ali mogla bih da kažem da sam ostvarila neke svoje male želje. Odlazila u pozorišta, na koncerte, promocije knjiga, itd. To su iskustva koja te na neki način menjaju. 

Shvatila sam šta je ono što najviše volim da radim. Upoznala sam ljude iz sveta novinarstva kojima se divim i imala priliku da od njih učim. Upoznala sam neke druge gradove iz nekog novog ugla. Ukratko, desile su mi se stvari o kojima sam zaista godinama unazad sanjala i možda baš zbog toga sada verujem da je sve moguće. I to mnogo više nego ranije! 

I što je možda najvažnije od svega, shvatila sam da me rad tek očekuje, da je sve ovo samo početak puta. I da je zapravo taj put mnogo važniji od samog cilja, o čemu sam vam već toliko puta pisala na blogu. 

Pred Novu godinu, u magazinu "Gracija" pronašla sam zanimljivu rubriku u kojoj su članovi redakcije pisali sebi mejl, tj. mejl koji bi poslali sebi za deset godina. To me je inspirisalo da nešto slično učinim i ja, a evo kako je taj kratak mejl izgledao:

Draga moja,

još te vidim kao malu devojčicu koja prelistava "Lili" i igra basket sa simpatijom, a već si izrasla u predivnu mladu ženu. Drago mi je što si sačuvala osmeh i dečji pogled na život. Promenila si se, sazrela, pročitala mnogo knjiga, upoznala mnoge ljude, putovala... Ali, ipak si u dubini duše ostala ista. Veruješ u ljude, u život, u srećan kraj. I pre svega se zbog toga ponosim tobom. Možda nemaš sve što želiš, ali sada sasvim sigurno znaš šta je ono što hoćeš i šta ti zaista odgovara. Trebalo ti je malo više vremena, ali uspela si da pređeš taj trnovit put i savladaš sve prepreke na njemu. Oprostila si onima koji su te povredili i uspela da im poželiš najbolje oslobodivši se te negativne energije koja te je paralisala i sprečavala da živiš punim plućima. Sada te čekaju samo lepe stvari i nezaboravni trenuci. 

Za deset godina ću pisati novi mejl za narednu deceniju... i to će  biti u Parizu, uz neko dobro francusko vino i prelistavajući "Vogue Paris"  dok razmišljam o novom uvodniku za neki fashion magazin ili magazin za kreativniji život , ili, razmišljajući o zanimljivoj temi kojom ću se baviti u narednoj kolumni na nekom lifestyle portalu.

A kakav mejl biste vi sebi poslali ? I gde ćete biti za deset godina?